Том одлуком која је објављена на сајту ВКС, цео случај је враћен на почетак — првостепеном Вишем суду у Новом Саду на поновно суђење, јер је током ревизије ВКС утврдио да је дошло до погрешне примене закона, јер су пропустили да утврде све чињенице важне за доношење одлуке, преноси Танјуг.
ВКС је поред осталог констатовао да су у овом случају Виши и Апелациони суд у Новом Саду пропустили да утврде да ли су корисници кредита након енормног скока швајцарског франка тражили конверзију главнице кредита у евре, на шта су били овлашћени уговором.
Укинутом пресудом Апелационог суда у Новом Саду од 1. септембра 2016. године, одбијена је жалба банке и потврђена је пресуда Вишег суда у Новом Саду од 11. фебруара 2016. године којом је усвојен тужбени захтев клијената (корисника кредита) и раскинут уговор о дугорочном стамбеном кредиту од 5. септембра 2008. године, услед битно промењених околности, због огромног раста курса швајцарског франка.
Истом одлуком, банка је била обавезана да тужиоцима на име трошкова поступка исплати 256.650 динара. Против те пресуде банка је изјавила ревизију коју је ВКС усвојио и укинуо првостепену пресуду Вишег суда у Новом Саду, која је потврђена правоснажном одлуком новосадског Апелационог суда.
У конкретном случају, корисници кредита су са туженом банком 5. септембра 2008. године закључили уговор о дугорочном стамбеном кредиту од 145.000 швајцарских франака, што је близу 90.000 евра.
У својој пресуди, првостепени суд је закључио да су испуњени услови за раскид уговора због промењених околности, јер је након закључења уговора дошло до енормног скока валуте швајцарског франка независно од воље уговарача, „услед чега је висина новчане обавезе корисника кредита у тој мери увећана да то не само да отежава испуњење њихове уговорне обавезе, већ доводи у питање и сврху овог уговора“.
Другостепени суд је у потпуности прихватио то мишљење, с тим што сматра да није реч о нормалном ризику уговарања, јер је услед великог скока курса швајцарског франка у односу на динар, као промењене околности коју корисници кредита са просечном пажњом нису могли очекивати и претпоставити, висина њихове новчане обавезе у враћању кредита постала велика, чиме је нарушено начело једнаке вредности узајамних давања из ЗОО.
Вештачењем је утврђено да је од уговарања, септембра 2008. године, до вештачења у октобру 2015. године, курс швајцарског франка повећан за 46 одсто више у односу на раст евра у истом периоду, као и да је у истом периоду динар депласиран за 57 одсто у односу на евро.
Независно од ових околности, ВКС је указао да се нижестепени судови уопште нису бавили питањем да ли су корисници кредита, у складу са одредбом из уговора, банци поднели захтев да се преостали износ главнице искаже у евру и да у том смислу банка изврши конверзију преосталог износа главнице у евро. Због тога је ВКС наложио да првостепени суд у поновном поступку утврди да ли су корисници кредита користили ту могућност и ако нису, због чега нису, наводи се у одлуци.
„Поред тога, оваква обавеза, односно дужност банке да кредит у швајцарским францима и другој страној валути конвертује у евро, по курсу и на начин предвиђен овом одлуком, прописана је и Одлуком Народне банке Србије о мерама за очување стабилности финансијског система у вези са кредитима индексираним у страној валути донетом 24. фебруара 2015. године“, указао је ВКС.
Због тога је ВКС наложио да Виши суд у Новом Саду такође у поновљеном поступку утврди да ли је тужена банка доставила корисницима кредита понуду за закључење анекса уговора о кредиту. ВКС даље наводи да се за сада не може прихватити став нижестепених судова да се искључиво због енормног пада курса швајцарског франка у односу на евро после закључења уговора о кредиту не може остварити сврха уговора и да би зато било неправично одржати га на снази.
У том контексту, ВКС указује да су судови пропустили да цене претпоставке из ЗОО, којима је, како подсећа, прописано да раскид уговора не може да захтева страна која се позива на промењене околности, а која је била дужна да их узме у обзир у време закључења уговора или их је могла избећи.
По налогу ВКС у поновном поступку је неопходно утврдити и да ли су корисници кредита „ваљано“ разумели садржину уговорних одредби и да ли су могли да у пуној мери оцене економске последице закључења уговора о швајцарским францима, односно тај девизни ризик.
„Због тога је потребно утврдити и које су професије корисници кредита јер је та чињеница од значаја за примену начела савесности и поштења из ЗОО“, навео је ВКС.
