Прошло је скоро тачно десет година од руске војне интервенције у Грузији. Када је почетком августа 2008. године грузијска армија покушала да заузме Јужну Осетију, напала је и руске мировне снаге, а Русија је на напад одговорила интервенцијом своје 58. армије.
Када је Грузија прогласила независност 1991. године, Јужна Осетија се побунила због шовинистичке политике тадашњег грузијског председника Звијада Гамсахурдије (познатог по реченици да су само Грузини прави држављани Грузије, док су други народи само гости у тој земљи).
После Јужноосетијског рата који је трајао 1991-1992. године, потписано је примирје, а руска војска је распоређена дуж границе раздвајања зараћених страна.
Грузијски председник Михаил Сакашвили, који је на власт дошао 2003. године после обојене револуције, покушао је да, по угледу на хрватску акцију „Олуја“, поврати подручје Јужне Осетије.
Руска 58. армија није само интервенисала да би заштитила своје мировне снаге које су нападнуте у ноћи између 8. и 9. августа, већ и грађане Јужне Осетије, од којих велика већина има руско држављанство.
Рат је трајао пет дана и окончан је примирјем које је постигнуто уз посредовање Европске уније. Током пет дана рата, грузијска војска је потпуно поражена.
О томе зашто су грузијске снаге тада напале руске мировне снаге, као и шта се од тада променило, у емисији „На нишану Лазанског“ говорили су пуковник у пензији проф. др Илија Кајтез и уредник информативног портала „Факти“ Ђуро Билбија.
Стање руске војске пре десет година није ни налик стању у руској војсци данас, када Русија ратује у Сирији, каже Билбија, а према Кајтезовим речима, руска армија је у том рату стекла многа искуства која су везана за ситем командовања, мобилизације и приправности.
„За савремене услове све је трајало сувише дуго, и ланац командовања, и једна врста неодлучности, па и стање трупа. Стање трупа, технике и људства, и стања командовања, све је то било у великој мери проблематично. Касније ће то Путин и нове гарнитуре генерала у много бољој мери затегнути, привезати и уланчати. Оно што је у савременом рату фактор свих фактора јесте брзина, време, предвидљивост, увежбаност и то ће, као и сукоб у Чеченији, бити нека врста значајне и благотворне опомене за руске оружане снаге које ће доћи до овог степена који имамо у Сирији, а које је практично задивило свет“, каже Кајтез.
За трансформацију руских оружаних снага било је потребно десет година систематичног, организованог и добро вођеног рада, додаје он. Војска се лако разгради, а тешко изгради, каже Кајтез:
„Војска функционише од чела. Ако је тај који је на челу одлучан, зна шта хоће, има визију, има стратешке циљеве, потпуно му је јасно где треба ићи, војска се врло лако построји. То је један бескрајно сложен механизам, који се поприлично лако уведе у ред ако има чело које зна шта са том војском хоће.“
Приликом интервенције у Грузији, све маске НАТО-а су пале, каже Кајтез. Тај рат је био порука Молдавији, Украјини и Грузији да те земље могу да се крећу ка Северноатлантској алијанси, али без територија на којима живи руски национални корпус, сматра Кајтез.
Данас, десет година после руске интервенције у Грузији, питање придруживања те земље НАТО-у поново је актуелизовано. Руски премијер Дмитриј Медведев изјавио је да би грузијско придруживање НАТО-у било катастрофално за ову кавкаску републику, док генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг тврди да ће се Грузија придружити овом Војном савезу.
Инсистирање на грузијском придруживању НАТО-у искључиво је у функцији стратешког опкољавања Русије, сматра Билбија. Русија је у време Бориса Јељцина живела у илузији да ће демократска Русија на Западу бити прихваћена као равноправан партнер.
У данашњој Русији свесни су опасности, а НАТО жели да у своје чланство прими Грузију, упркос томе што она не испуњава стандарде за пријем, само због тога што жели да опколи Русију.
Северноатлантска будућност Грузије зависи од будућих односа између Русије и НАТО-а, сматра Билбија, док Кајтез сматра да НАТО не мисли озбиљно да прими Грузију у чланство.
