По ММФ списку обавеза за Србију, август је резервисан за расписивање тендера за приватизацију ПКБ-а. И ево га. Министарство привреде објавило је тендер за продају имовине ПКБ са почетном ценом од 104,5 милиона евра. Рок за пријаву истиче 10. септембра ове године, а право учешћа имају правна лица која се претежно баве пољопривредом и трговином пољопривредних производа.
Услов је и то да су заинтересовани купци самостално или на консолидованом нивоу остварили приход од најмање 400 милиона евра у последњој пословној години.
Продаје се не само имовина ПКБ већ и зависна друштва Еколаб, Институт ПКБ Агроекономик и Ветеринарска станица ПКБ, али и 16.785 хектара земљишта у општинама Палилула, Сурчин и Зрењанин.
Некада понос и дика велике Југославије, основан 1945. године, комбинат је био једна од водећих компанија у земљи у области примарне биљно-сточарске производње. Сада је једини преостали у рукама државе, а лоше приватизације претходних, који су од гиганата постали пропале фирме, намећу питање каква ће судбина задесити ПКБ са скоро 2.000 запослених и око 23.000 хектара земље. О коликом поседу је реч јасно је када се он упореди са урбаном површином Београда, која износи око 36.000 хектара.
Због његовог значаја, Институт економских наука је прошле године, поводом још једне најаве приватизације ПКБ организовао округли сто на ту тему, о чему су расправљали економисти, агроекономисти, професори Пољопривредног факултета, економски демографи, синдикалци, социолози, закључивши да је класична приватизација лош избор.
Председавајући тог скупа, аналитичар Института Божо Драшковић данас са жаљењем констатује да наши креатори економске политике нису склони да се ослањају на резултате истраживања и на ставове наших људи од науке, већ врло често доносе одлуке ослањајући се на мишљења страних консултаната, оних из Светске банке, ММФ-а.
„Ми смо објавили књигу са тог скупа, где је више аутора из различитих углова недвосмислено указало на погрешну политику распродаје природних ресурса. Пољопривредно земљиште је природни ресурс. Природни ресурс не може да се продаје чак ни по Уставу Србије“, нагласио је Драшковић за Спутњик.
Поента је, каже, да не треба посматрати пољопривредно земљиште само као капитал већ као природни ресурс који се не можете надокнадити. За њега је невероватно да таква фирма с природним ресурсом какав је 17.000 хектара земљишта у непосредној околини Београда, не може економски да се користи.
„Ако је тачан податак да је почетна цена 104 милиона евра, математика је проста. Ако се узме просечна тржишна цена једног хектара пољопривредног земљишта, онда је његова вредност око 160 милиона евра. Ако је 300 евра по хектару закупнина, колико је просечна када држава даје у закуп пољопривредно земљиште, онда је то око пет милиона евра годишње. Много паметније је чак и изнајмљивати то земљиште, давати га у ренту, него га продавати некоме као фирму“, израчунао је овај економиста.
На питање да ли је од класичне приватизације за ПКБ било боље решење да се нађе стратешки партнер уз већински пакет у рукама државе, Драшковић одговара да је најбоља формула за ПКБ била да се уведе један одговаран домаћи менаџмент који би задржао фирму у мешовитом власништву, са доминантном позицијом власништва државе, са одговорним менаџменотом који би био награђиван зависно од профита који оствари. И то је сасвим могуће, додаје он.
Аналитичар Института економских наука уз то додаје да услов који захтева да потенцијални купац оствари приход од 400 милиона евра у претходној години може да буде дискриминишући јер ће искључити понуђаче из Србије који не остварују толики приход.
„Корак по корак, имаћемо процес преузимања пољопривреде, односно давања природних ресурса, пољопривредног земљишта у Србији у руке странаца, односно великих мултинационалних компанија, било да су кинеске, арапске, америчке, немачке, чије год. То је напросто јако лоша ствар. Ми и даље имамо на делу економску политику опијену неолибералним моделом који заправо не функционише нигде у свету, и то најбоље показују САД са Трамповом економском политиком изолационализма“, истакао је Драшковић. Он напомиње да се на случају америчког увођења царина и квота Кини и неким другим земљама очито види како се политичким полугама поништава тај идеал тржишне економије.
„Ако заступаш тржишну позицију, онда би пустио слободно тржиште, што никада није било у свету, нити ће бити. Свака земља мора да води рачуна о својим националним интересима и да ограничава туђе утицаје на свом простору на кључним ресурсима. То је нешто што је сасвим нормално све док постоје државе. Када не буду постојале државе, видећемо шта ће бити“, закључио је Драшковић.
