У писму упућеном америчком председнику сенатори забринути због потенцијалних захтјева за спасавање, који могу бити упућени ММФ-у од земаља које су прихватиле кинеске пројекте, сугеришу да би Америка као највећи контрибутор ММФ–а, са квотом од 17,46 одсто, морала искористити свој утицај у тој институцији, како би осигурала да услови за добијање финансијске помоћи од Фонда спријече наставак текућих кинеских пројеката.
Они наводе да од држава које се финансијски гуше преговарајући са Кином како би спријечиле раст дуга, Пекинг у међувремену извлачи огромне уступке, укључујући и удјеле у стратешки важној имовини. Као примјери наводе се Џибути, Пакистан и Шри Ланка, али упозоравају и на кинески утицај у Европи са нагласком на Црну Гору.
„Покушај Пекинга да „капитал претвори у оружје“ није само ограничен на Азију и Африку, већ се односи и на Европу. Црна Гора и Кина су 2014. године постигле договор о изградњи ауто-пута који повезује Луку Бар и Црну Гору са Србијом и другим балканским земљама. Кинеска Експорт-импорт банка (Ексим) сложила се да финансира 85 одсто процијењених трошкова од једне милијарде долара за прву фазу пројекта, а друга и трећа фаза вјероватно ће довести до неизвршавања обавеза, уколико финансирање није обезбијеђено по врло повољним условима“, истичу сенатори, који поручују да је од суштинског значаја да се САД супротставе покушајима Кине да друге земље држи као финансијске таоце и присиљава на откупе.
У том контексту, потенцира се примјер Џибутија за који постоје страховања да би због своје зависности од Кине могао Пекингу да препусти контролу над контејнерским терминалом Доларех, затим Шри Ланке која је због немогућности отплате више од милијарду долара кредита Кини уступила на 99 година закуп Хамбантота луке, а у фокусу је и Пакистан којем се нешто слично може догодити са Гвадар луком.
Црна Гора, за коју је ММФ оцијенио да због високог спољног дуга више не може себи приуштити даље задуживање како би завршила ауто-пут, такође је у уговору са кинеском страном потписала да у случају немогућности отплате дуга, може гарантовати дијелом своје територије, па амерички сенатори тврде да се и она налази у кинеској кредитној клопци.
Ако се оставе по страни геополитички обрачун САД са Кином, између осталог и преко Црне Горе, остаје питање финансијске исплативости читавог пројекта.
Један од лидера Демократског фронта Небојша Медојевић у разговору за Спутњик подсјећа да је још 2014. године, током расправе о начину изградње ауто-пута и кредиту са кинеском Ексим банком, у Парламенту упозорио Владу и грађане Црне Горе на све ризике једног оваквог пројекта, као и неумољиве показатеље који говоре да је он економски неоправдан, да Црну Гору увлачи у озбиљну ескалацију страног дуга и доводи буџет пред велике изазове, јер је кредит договорен на 20 година, док годишње треба да се издваја 60 милиона евра које Црна Гора нема.
„Посебно што је политички важно, јесте да се овим уговором Парламент, по мени, потпуно супротно Уставу одрекао суверенитета над имовином и дијелом територије Црне Горе, јер у случају да не можемо да платимо годишњу рату, кинеска (Ексим) банка може или да заплијени дио територије или дио државне имовине: авионе ’Монтенегро ерлајнза‘, ’Плантаже‘, ’Електропривреду‘, или неке плаже“, упозорава Медојевић.
Као посебно опасно види чињеницу да је кинеској банци дато право да блокира црногорски буџет.
„Ниједна држава неће дозволити да им страни кредитор блокира буџет. То ни Грчка није дозволила, а ми смо то у том уговору дозволили, тако да уколико не будемо могли да исплатимо, кинеска банка има могућност да блокира буџет, што значи да се она прва наплати, па тек касније да се исплате плате, пензије, социјалне принадлежности“, констатује наш саговорник.
Он оцјењује да је реч о „колонијалном уговору са огромним потенцијалом за корупцију“, јер је, како тврди, уговорен за најмање 500 милиона евра, више него што реално вриједе ти радови.
Медојевић подсјећа на процјену француске студије „Луј Деже“ прије неколико година, да та траса не може да кошта више од 600 милиона евра. „А видимо да ће изаћи на милијарду и сто милиона евра, што указује да постоји огромни ризик да се у том послу уградио неко из врха црногорске власти и да ће ту такође доћи и до огромног прања новца“, додаје наш саговорник.
Према његовим рјечима, и Свјетска банка је рекла да је по њиховим критеријумима овај пројекат економски неисплатив и да она не би дала овај кредит „чак ни по условима који су врло флексибилни за инфраструктурне пројекте“.
„О финансијској одрживости да и не говоримо. Дионица ауто-пута ће коштати милијарду и сто милиона евра, а приходи у најбољем случају од наплате путарине, коју људи могу да плате, годишње неће бити већи од три милиона евра. Значи, тај новац ће моћи да се врати од профита тог парчета ауто-пута за неких 300 година“, тврди Медојевић, који додаје да „не постоји ниједан политички, национални или економски разлог због којег је Црна Гора ушла у једну овакву авантуру.
„Уговор је такав да ни у једном сегменту не штити Црну Гору, а у свим сегментима штити кинеског извођача и кинеску банку“, каже предсједник ПзП-а.
На крају разговора, наш саговорник се дотакао и околности да САД прије свега нису толико забринуте због неодрживости спољног дуга држава попут Црне Горе или Џибутија, већ управо због чињенице да је Кина као стратешки ривал успјела да настали вакуум искористи и попуни. У том смислу, он додаје да „ниједна велика сила природно није срећна да види да нека друга велика сила долази и има утицај на било којој тачки свијета“.
„Балкан је увијек био стратешки интересантан због потенцијала да изазове нестабилност и јасно је да је Балкан већ сада једна Латинска Америка Европе. Када дође до глобалних помјерања и гуркања великих свјетских сила, као што је то случај данас, мале државе попут Црне Горе морају бити посебно опрезне да се не нађу негдје између тих интереса, а Црној Гори није први пут да се нађе у таквој ситуацији“, наводи Медојевић. Он додаје да, кад је реч о томе шта ће се убудуће дешавати са Црном Гором, није уопште оптимиста, „имајући у виду овакав степен подјела унутар православног бића и разједињености, уз очигледно озбиљну стратешку конфузију која влада.“
