Пошто је процес реализације филма трајао пуних десет година, питали смо једног од аутора Властимира Судара шта им је све стварало проблеме и зашто се толико дуго чекало на приказивање филма.
Granice Kiše Trailer from Media Plus on Vimeo.
„Кад се рад на филму развуче на десет година, то има везе са целом групом проблема. Мислим да је, суштински, највећи проблем да је кинематографија на Балкану, као и све друге гране производње, у некој врсти транзиције и да још постоје разни проблеми у инфраструктури производње филмова који могу да доведу овакав један пројекат у тако незгодну позицију. Наравно, ту је био и један продуцент који се показао као потпуно некомпетентан и онда кад се све то спојило, филм је, нажалост, остао у једном таквом процесу у којем је све тако дуго трајало. Снимање је почело 2011, па је настављено 2015. и коначно смо 2018. године приказали филм у Сарајеву, где је десет година раније филм добио награду за пројекат у развоју“, каже за Спутњикову „Орбиту културе“ Властимир Судар.
Филм „Границе кише“ је прича о љубави и нади, радња је смештена у данас напуштена села између Црне Горе и Херцеговине у близини границе са Хрватском. Годинама живите и радите у Лондону, а ипак сте се одлучили да се позабавите домаћом тематиком. Зашто?
— Простор који сам као и многи људи моје генерације напустио деведесетих година прошлог века је простор који је дубоко истрауматизован. Не само сукобима који су се десили, већ и начином на који на Балкану разноразне глобалне промене увек спорије почну да се одвијају и онда то створа разне проблеме. Осећао сам одговорним да за овај мој редитељски и ауторски првенац напишемо једну врсту, како смо то Никола и ја звали, љубавног писма овим крајевима. Поготово тим пределима какви су тромеђа између Црне Горе, БиХ и Хрватске, која је била пасивна и у време социјализма и људи су је напуштали, а онда се после тога десио конфликт и оставио једну апокалиптичну пустош у појединим пределима. Хтели смо да се осврнемо на то и, наравно, да покажемо да су ти предели предивни и да им треба дати неку наду, макар у симболичном свету уметности, ако то већ није лако у стварном свету у којем живимо.
Поред бројне регионалне екипе у филму се појављују и француски џез виолиниста Уго Рабек и млада оперска певачица Душица Бјелић, коју је лондонски „Индипендент“ прогласио за једну од осам најталентованијих у Великој Британији. Како су се они снашли у својим улогама?
— Снашли су се фантастично и за нас су урадили једну феноменалну ствар. У филму се користи чувени шпански хит „Бандидо“, који је 1990. отворио једину Евровизију у СФРЈ, и било нам је потребно да то неко преради у духу балканске музике. Душица, коју познајем лично, јесте једна разноврсна уметница, жена која јако воли уметност и врло је квалитетан извођач, а њен муж Француз Уго Рабек је такође оперски певач, али је и изузетан виолиниста, а његов интерес за виолину иде далеко ван класичне музике. Кад сам гледао Душицу као Барбарину у „Фигаровој женидби“ било ми је јасно да постоје сличности у том сензибилитету и да ће она то урадити јако добро. Сарадња са њима је била феноменална, они су врхунски професионалци и кад видите филм биће вам јасно зашто смо се одлучили за њих пошто су једноставно — феноменални.
Може ли се рећи да је Сарајевски фестивал заслужан за развој овог филма?
— Апсолутно. Да није било Сарајева питање је да ли би било овог филма. Мислим да је Сарајево, мимо тих наших регионалних фестивалских традиција које су се установиле још у време социјализма, отворило врата и за неке другачије идеје. Наш пројекат је био јако добро примљен и мислим да је то била одскочна даска која је довела до тога да он данас буде реализован, тако да ми је драго да је ова претпремијера била у Сарајеву и да се ту један круг потпуно затворио.
Како је публика реаговала на пројекцију и колико сте задовољни фестивалом и филмовима које сте имали прилику да погледате?
— Фестивалом сам као и увек задовољан и мислим да је ово била једна јако добра година, почевши од филма који је отворио фестивал. Реч је о филму пољског редитеља Павела Павликовског „Хладни рат“. Што се тиче публике, помало сам изненађен. Наш филм је био распродат и чини ми се, можда сам ја пристрасан као коаутор, да се публика смејала тамо где је требало да се смеје, да се забринула тамо где је требало да се забрине и да су били дирнути тамо где је требало да буду. Тако да се надам да смо погодили и да је филм испао онаквим каквим смо га замислили.
Ваш филм ће имати светску премијеру на угледном Међународном фестивалу у Монтреалу. Шта очекујете и да ли сте узбуђени пошто није мала ствар кад ваш пројекат уђе међу 19 најбољих из целог света?
— Морам да признам да сам веома узбуђен. Филм смо правили толико дуго, прошли смо кроз све и свашта и не могу да опишем колико сам радостан. Да будем искрен, с обзиром да иза нас не стоји комплетна инфраструктура која треба да стоји иза оваквог филма и да сам ја на крају, практично и продуцент, пресрећан сам да смо ушли у једну такву смотру и да смо у конкуренцији за награду за дебитантски филм. Пресрећни смо и што ћемо и пре Монтреала стићи да прикажемо филм на отварању Филмских сусрета у Нишу следећег викенда, 25. августа.
Кад ће наша публика имати прилику да погледа филм у биоскопима?
— Филм ћемо мало експлоатисати по фестивалима, али надам се да би већ на пролеће идуће године могао да се појави у биоскопима код нас.
