Живановић, наиме, искључује могућност да је српска фабрика „Сојапротеин“ испоручила Македонији генетски модификовану соју.
„То је теоријски и технички немогуће. ’Сојапротеин‘ има најсавременију лабораторију за испитивање соје, у којој се она, након преузимања од произвођача, обавезно затвара и пломбира“, рекао је Живановић за Танјуг.
Он је изразио сумњу у наводе македонске Агенције за храну и ветеринарство, која је, указује, најпре саопштила да је пронађена тона ГМО соје, након чега је речено да се ради о петсто килограма, да би на крају нестао узорак за испитивање.
„Логично је да се узорак врати произвођачу да би утврдио да ли соја садржи ГМО. А сумњиво је и то да је истог дана, наводно, откривена ГМО соја и да су референтне лабораторије то утврдиле“, примећује генетичар.
Живановић је нагласио да фабрика „Сојапротеин“ из Бечеја већ десетак година сарађује са швајцарским брендом „Нестле“, који, каже, никада није имао примедбе на испоручену робу, док је Србија, подсећа, сличне проблеме имала и са извозом брашна у Македонију.
У том контексту тенденциозним оцењује што се неправилности код српских брендова откривају једино у земљама у окружењу.
„То се дешава у тренутку када Србија има суфицит у буџету. Ако можемо да опстанемо на швајцарском тржишту, зашто не бисмо могли у околним земљама. Ово је на неки начин ’освета‘ бивших република за подизање српске привреде и индустрије“, сматра Живановић.
На питање има ли уопште ГМО соје у Србији, каже да је можда има у минималним количинама, будући да се годишње контролише између десет и петнаест хиљада хектара, а да се соја производи на неколико пута већој површини.
„Прошле године контролисано је 10.000 хектара, а на 27 хектара је откривена ГМО соја“, каже Живановић и додаје да је то мање од 0,3 промила укупне производње.
Говорећи о присутности ГМО готових производа из увоза на српском тржишту, Живановић каже да се не контролише промет таквих производа, али да би требало законом увести обележавање производа са ГМО пореклом.
„Велика је вероватноћа да, рецимо, кукурузни сируп који се увози из САД од модификованог кукуруза, јер немају законску обавезу да обележавају ГМО производе“, указује Живановић.
А да ли су ГМО производи штетни по здравље, тешко је, каже Живановић, тврдити без детаљних научних анализа које би требало да трају најмање десет година.
„Постоје тврдње да је ГМО храна штетна, али нема конкретних доказа о томе, иако су у Америци вођени чак и судски поступци и исплаћиване штете због смрти, чији су узрок наводно ГМО намирнице“, наводи генетичар.
Живановића више брину пестициди, чија је штетност, за разлику од ГМО хране, научно потврђена.
„Ако се анализира масно ткиво код свиње и код човека од шездесет година, може се уочити да је количина пестицида у организму човека шездесет пута већа него код свиње, јер се све те хемикалије које уносимо кроз храну акумулирају у масним ткивима“, објаснио је Живановић.
Зато је он заговорник потпуне контроле продаје и употребе пестицида у пољопривреди.
