На крајњем североистоку Словеније смештено је Прекмурје, област која спада у сиромашније делове најбогатије земље бивше СФРЈ. У непрегледној равници, међу пољима кукуруза и њивама засађеним бундевама, села и градићи имају војвођански ушорене улице, али испод земље се крије велико богатство које су Словенци успели да искористе. Цео крај је, наиме, богат геотермалним изворима с лековитом водом.
До открића је дошло готово случајно, када је у Моравским Топлицама почела потрага за нафтом, да би разочарани трагачи открили да тамо црног злата ипак нема. Открили су нешто друго — врућу воду у којој су мештани могли да се купају, а за коју се ускоро испоставило да је лековита.
Цео крај ускоро је постао рај за бањски туризам, а некадашња социјалистичка лечилишта постала су успешни спа-центри крцати туристима из Немачке и Аустрије. Занимљиво је да долази и много туриста из земаља бивше Југославије, међу којима је и Србија. Шта то Словенци тако добро раде, а Србија не успева да искористи, упркос природним предиспозицијама какве има мало која земља у окружењу?
Спутњик је одговор нашао код Јанеза Пушника, директора хотела у Моравским Топлицама. Реч је о комплексу од три хотела који су у већинском државном власништву, уз удео страног капитала мањем од 50 одсто. Пушник, који је каријеру изградио у великом „Горењу“, говори шармантнo српски језик с понеком словеначком речју, има за српске бање три савета, које је и сам научио од једног Швајцарца.
„Све што знам, ја сам научио од једног старог швајцарског хотелијера који је био код мене у Порторожу, а то никад нећу заборавити. Био је ту 14 дана, а након седам дана дошао је на рецепцију и уљудно замолио да ли би можда господин директор имао времена да с њим попије кафицу. Није ми рекао ко је и шта је, а ми смо сели и мало попричали. Рекао ми је: Знате, јако лепо водите овај хотел и ја то знам и могу да кажем, јер сам 30 година био директор хотела с пет звездица у Швајцарској. Могу ли да вам дам три савета?
О, хер директор!
Прво, са свим својим сарадницима морате да будете на ’ви‘. Морати имати неку дистанцу, да се зна ко је газда у кући. Друго, све што вам треба око пословања хотела мора да стане на једну страницу А4 формата. Више од тога је превише, мање није довољно. Ви сами морате знати шта ће бити на тој страници. Када ујутро дођете на посао, то вас чека на столу – колико сте зарадили, колико сте потрошили, колико је људи преспавало, из којих су држава и тако даље. Треће и најбитније: 70 посто свог времена морате да разговарате са својим гостима“, каже Пушник.
Његов хотел је прошле године имао пола милиона ноћења и 0,02 промила жалби. Лекцију коју је научио од мистериозног Швајцарца Пушник преноси и на своје сараднике.
„Ако госту нешто није у реду, одмах га зовите. Одмах! Око 90 одсто свих жалби сам решио визит-картама: ’Добар дан, ја сам Јанез, директор хотела‘, на шта они само кажу: ’О, хер директор!‘. Онда им кажем: ’Ако нешто није у реду, само ме зовите‘. Знате шта се деси?! Нико ме не зове. Само знају да имају везу ’с богом‘: ’Ја знам човека, ја ћу га звати‘. Та ствар је више театар. Тај меки део је најбитнији. Добро, соба мора бити чиста, постељина исто, храна мора бити чиста, базени морају да буду у реду, ту не сме бити грешке. Ако се тако нешто дешава, а дешава се, одмах се решава. То се гостима свиђа: ’Одмах су реаговали!‘“, каже Пушник.
„Опасна“ немачка реч
Док нас води кроз три хотела комплекса (Ливада, Термал и Ајда), као и насеље с бунгаловима и вратоломни аква-парк, Пушник кроз осмех додаје да ипак постоје и гости који само хоће неки попуст.
„Ја им то у очима видим чим уђу у хотел. То су углавном Аустријанци, такви су. Макар три посто попуста. Ermäßigung, то је магична реч!“, каже он.
„Сви моји сарадници на туризам гледају као на привредну грану. За мене је то ближе театру. Увек то поредим с Вест ендом. Нико не плаћа да седи у театру него да му се нешто догађа. То плаћа. Због тога су добре столице и зарађују се паре. У Америци сам упознао типа који купује и продаје хотеле. Питао сам га по којим критеријумима бира хотеле које ће куповати. Рекао је да је први критеријум да има сталне госте. Друга ствар је послуга. Последња ствар је зграда, али то не вреди ништа ако нису испуњени претходни услови. Одеш у банку, подигнеш кредит и направиш кућу…
Некада је постојала потражња за лечилишта, па је дошла потражња за лечилиштима. Онда је дошао велнес, па је све постало велнес. Раденци су тако прво били здравилиште Раденци, па су постали терме, а сада се опет враћа. Велнес можеш да имаш било где, али важна је вода, важна је околина. Увек говорим људима: не долазе овде сви да би платили сто евра да спавају лошије него код куће, дошли су због нечег другог, желе да изађу напоље. Доста их сад долази бициклима, па обилазе винарије, траже голф терене.“
Четири лекције из Словеније:
На питање које предности имају словеначке бање, а које би могли да следе српски центри, Пушник наводи четири фактора:
Вода — Нама вода излази с температуром од 74 степени, па лети морамо да је хладимо. Црна вода је нефилтрирана, али када излази из земље, она је бела као млеко. Тек након три дана она поцрни. Имамо и мешавину термалне и обичне воде, коју користимо да бисмо је охладили.
Храна — Овде се кува говеђа супа као што су је кувале наше баке. Нема никаквих додатака, никаквих вегета. То јесу велики казани, али унутра су кости, месо, шаргарепа, прави домаћи производи. То Аустријанци обожавају. Имам и понуду за вегане и вегетаријанце, дијеталну исхрану.
Близина — Ми смо веома доступни. Доћи довде аутом из Минхена је пет сати. Близу су нам Грац, Загреб, Љубљана. Питао сам се зашто Италијани јако воле терме, а њих нема, јер им треба осам сати. Он се заустави у Порторожу, дође до Љубљане. А Италијани су супер гости, јер они иду само ако имају новца. Не долазе да пију воду. Када дође овамо, онда „нема да нема“. Долазе и посетиоци из удаљенијих земаља који у Словенију лако стигну преко „Адрија ервејза“.
Људи — Код мене се сабирају сви утисци гостију, преко Фејсбука и разних портала попут Букинга и Трип адвајзера. Свима њима ја одговарам. Несхватљиво ми је било када сам дошао овде што су они за све њих имали унапред припремљене одговоре. „Хвала што сте нам се обратили, нама је то јако битно, бла, бла, бла…“ Ја свакоме напишем нешто друго. То нису литаније, али је лично. Тај лични приступ је најважнији. Људи данас живе у дехуманизованим условима, нема више комшилука као некад, јер живе у зградама по двадесет година у којима никог не знају. Али, када дођу овде, ми им се обраћамо по имену или презимену. Ми имамо 1.500 кревета. Ја сам ту у 6 ујутро, да бих до 8 спремио све што је потребно за управу. Онда идем у први обилазак, када обилазим све сале и поздрављам се с гостима, питам их како су спавали.
