„Служба безбедности је морала да води рачуна о првој личности, без обзира на његово понашање. То је био њихов пропуст, а Кијев користи опробана средства — тамо је инфилтрација диверзаната. Русија је то убиство и окарактерисала као терористички акт, а то нису негирали у Западној Европи“, сматра Ђукић.
После погибије Захарченка проносе се вести да је у Кијеву поново на снази „партија рата“ и да може доћи до новог напада на Доњецку и Луганску републику.
Ђукић сматра да много ствари кочи кијевске власти да крену у рат, од низа унутрашњих проблема, преко изостанка подршке спољних фактора, до председничких избора који куцају на врата.
Иако се спекулисало да је за Захарченкову смрт крива Москва, Срђан Перишић је другачијег мишљења. Он сматра да је Украјина имала мотив за нестанак Захарченка са политичке и војне сцене, јер је он био омиљен човек у том делу побуњене Украјине и у Кијеву су мислили да ће да отупе ту оштрицу побуњених Руса.
„Украјину на конфронтацију са Русијом подстичу САД, јер је та европска земља једно од жаришта која се из геополитичких разлога изазивају да би се Русија исцрпљивала. Вашингтон жели тај сукоб како би Москву навукли на директну конфронтацију, што се неће догодити. Ово убиство је минирање Минска из 2014. и 2015. године“, категоричан је Перишић.
Са друге стране, дипломата Ђукић сматра да се у Украјини води сложена игра и да САД не могу да не подрже Мински договор, јер алтернатива не постоји.
„САД хоће да наплате све оно што се десило Украјини — Крим, Доњецк и Луганск. Украјина данас није способна да ратује ни са далеко слабијом земљом, а камоли са Русијом, у шта је Америка очито гура због својих интереса. Добро је што такво стање не одговара Европи, а Украјини је и те како стало до ЕУ, како би одржала безвизни режим и добијала економску помоћ која јој је неопходна.“
Многи су се, међутим, прибојавали да ће Захарченкова смрт угрозити Минске договоре.
„Мислим да ће у Доњцку, као и у Луганској републици, јачати војни фактор, јер политички модалитет решавања не зависи од Доњецка и Луганска. Играчи су ван тог терена. Ништа не би требало да се деси пре председничких избора у Кијеву, у наредних седам месеци, али сам убеђен да би Порошенко, када би имао добитну карту у војној интервенцији, урадио то моментално. Његов пораз не би значио само пад на изборима, већ би био коначан крај постојања Украјине као државе у садашњим границама, без Крима и Доњецке и Луганске републике“, каже Перишић.
„Није само моје мишљење да је Украјина једина држава у Европи којој прети распад по свим шавовима. Први украјински председник Леонид Кравчук је позвао Кијев да ступи у директне преговоре са Москвом, да почне регулисање накупљених проблема и да приступи децентрализацији и федерализацији Украјине са чиме је заправо почела украјинска криза. То сада долази у главу једном човеку који је у украјинској политици од 1986. године, који је био први председник независне Украјине и један од растурача СССР-а и који је изгубио изборе 1994. године због удаљавања од Русије. Украјина не може да постоји, а да на својим границама има Русију за непријатеља“, сматра Срећко Ђукић.
Било изненађење или не, али фаворит на наредним председничким изборима у Украјини је бивша премијерка Јулија Тимошенко. Дипломата сматра да иако Тимошенкова иза себе има већ две неуспеле кандидатуре, она зна да води политику и наглашава да су све процене такве да би она била погодна за нормализацију односа са Русијом, с тим да сачува и западни став.
Перишић тврди да је Јулија Тимошенко склона тој трговини.
„Ко год да победи на изборима, Русија нема интерес да се договори, јер би Украјина могла да уђе у НАТО. Јулија би, на пример, продала Донбас зарад уласка у Алијансу, а ракета од Харкова до Москве лети 25 секунди. Биће још мрцварења“, уверен је Перишић.
Саговорници емисије „Свет са Спутњиком“ су сагласни да, демографски гледано, нема европске земље у којој је ситуација тако катастрофална као у Украјини. Кад је била у СССР-у, Украјина је имала 52 милиона становника, 2001. је имала 46 милиона, а садашње процене говоре да Украјина нема више од 32 милиона становника. Из Украјине сваке године оде око 1.400.000 становника или месечно више од 100.000. У Украјини нема посла, некада је производила 400.000 аутомобила, а данас не производи ниједан.
Ђукић наглашава да руска политика трајно остаје везана за Украјину и додаје да је она део руског идентитета као што је Косово и Метохија део српског. Они ће то чекати и уверен сам да ће то Руси дочекати, закључује Ђукић.
