Имали смо смех којим је пропраћен говор Доналда Трампа, затим напуштање сале док говори најмоћнији човек на свету, који, узгред, у кулоарима моћног Ист ривера прети војним пучем. Уместо одлука „светске владе“, главна вест је била ко је са ким седео. Имали смо и Украјинца који показује средњи прст Русу, затим приштинску делегацију која се непозвана појавила на Ист риверу и заскакивала делегације по ходницима…. А „станари“ УН тек се загревају…
Вероватно најсимпатичнији учесник ријалтија „УН“ била је премијерка Новог Зеланда Џасинда Ардерн, која се са бебом појавила на седници. Ко је све то гледао не може а да се не сложи са оценом Нелета Карајлића: „Планета је оронула кућа пуна пијаних кабадахија“.
Главни и одговорни уредник „Модерних времена“ Небојша Грујичић каже за Спутњик да изгледа да је ријалити постао основна јединица политичке позорнице и да се, напросто, и политичари и медији прилагођавају тој форми.
Грујичић подсећа да су се сличне сцене и раније дешавале у УН, попут Хрушчовљеве ципеле или Гадафијевих и Чавезових говора, али „резонантна кутија сада је много боље озвучена за оно што се дешава у УН захваљујући медијским технологијама“.
Кад се подвуче црта, једна ствар је коментарисати изјаве или поступке политичара које могу да буду мање или више смешни, а друга ствар је шта је политички садржај иза тога.
„Пошто је највећа звезда овог актуелног, глобалног ријалитија, без сваке сумње Доналд Трамп, поставља се питање шта је заправо он јуче рекао. Кад се прочита његов говор, питамо се да ли то значи да ће он да нападне Иран у најскорије време, или, друга изјава, да је улога Америке као глобалног полицајца завршена, односно да Америка улази у нову фазу у којој је одустала од своје глобалистичке агенде. Шта су изјаве којима ћемо се смејати, а шта је политика чије ћемо консеквенце сви ми да осетимо у најскорије време? Изгледа да је политика оно што се дешава иза, док се медији баве другим стварима“, каже Грујичић.
Кад је реч о одступању од дипломатског понашања у седишту УН, наш саговорник подсећа на изглед српског парламента на почетку вишестраначја, у коме су седели пристојни људи који су водили рачуна о свом речнику, све до тренутка кад је на изборима у Раковици победио Војислав Шешељ. Такви људи одавно су нестали из светске политике.
Друга ствар је да је то на сваки начин дерогирање самих УН. Грујичић поставља питање кад су УН изгубиле једну врсту угледа или утицаја, односно кад су постале место без било каквог озбиљног утицаја?
„Пошто су у моди разне годишњице, следеће године се навршава 20 година од три догађаја којa су билa готово синхронa. Један је бомбардовање СРЈ, где су се УН потпуно заобишле, чиме се показало да УН ни Савет безбедности нису место у ком се синхронизује глобална политика. У време бомбардовања била је премијера филма ’Матрикс‘, а убрзо је и први ’Велики брат‘ био приказан на једној холандској телевизији“, каже уредник „Модерних времена“.
Оно што смо могли да посматрамо јуче на Ист риверу, то је нека врста жетве онога што је посејано пре двадесет година, истиче Грујичић.
Наш саговорник подсећа и да се Југославија распала тако што је камера ушла у Председништво СФРЈ и да су тад и „Председништво и сама СФРЈ морали да се сруше кад смо видели с ким имамо посла“.
Данас је читава политичка позорница постављена по свим принципима ријалитија, а у последњем филму Адам Кертис је то сажео у појам „хипернормализације“, где једна од парола која би могла да објасни шта се дешава на глобалном плану, кад говоримо о политичарима, гласи: „Они знају да ми знамо да нас они лажу“.
„У читавој тој медијској игри остаје нејасно шта се заправо дешава, тако да треба да се загребе испод површине тих згражавања да видимо где је заправо моћ, како се она трансформише и шта се ту дешава. Да ли данас знамо о чему смо јуче причали и шта се стварно дешава? Једна од реченица Иве Андрића гласи: Кад би људи знали са колико мало памети се влада светом, смрзли би се од страха. Тако да је могуће да је то једна од порука онога што смо јуче видели“, каже Грујичић.
Све то не би требало да нас заварава јер политика прерасподеле моћи се и даље обавља, без обзира на изјаве и перформансе који нас засмејавају. Уз то са Трампом, „брегзитом“, Путином и Ердоганом улазимо у нову врсту политичких односа који имају назнаке нове реалполитике, уместо претходне глобалистичке парадигме.
