Ову иницијативу поздравили су Социјалдемократска партија (СДП) Ранка Кривокапића и ванпарламентарна странка „Црногорска“, док је подршку идеји дао и сам владајући ДПС, упркос чињеници да се ради о пројекту окупљања политичких субјеката који декларативно имају за циљ промјену власти.
Сама чињеница да се у Црној Гори код одређених структура јавила идеја о формирању „процрногорске опозиције“ била би апсурдна за сваког ко не познаје компликоване односе унутар црногорског друштва. Ипак, ријечи једног од иницијатора ове идеје много тога објашњавају:
„Мислим да је јасно сваком добронамјерном да боље Црне Горе не може бити са оваквом влашћу. Исто као што онај дио опозиције који, отворено или прикривено, спроводи клерикално-националистичку политику, не може, и што се нас тиче, неће креирати државну политику Црне Горе“, објаснио је Рудовић.
Шта хоће процрногорска опозиција
Укратко, процрногорска опозиција сматра да је независна држава Црна Гора једнако угрожена од власти која годинама несавјесно газдује државним ресурсима, и још много више од српског фактора у Црној Гори. У тој матрици, „црногорски опозициони савез“ нема готово никаквих идеолошких разлика у односу на ДПС по питању „независне и евроатлантске Црне Горе“, док су у погледу српског фактора оличеног у присуству Митрополије црногорско-приморске (СПЦ) и било каквих захтјева за равноправношћу оних који се осјећају Србима у Црној Гори, разлике непремостиве.
Политички аналитичар Бошко Вукићевић као прву занимљивост у најави формирања „Црногорског опозиционог савеза“ види „одустајање од тзв. грађанског концепта Црне Горе од стране његових иницијатора“, што, како каже, происходи из самог назива политичког субјекта, које носи придев —„црногорски“.
Он за Спутњик објашњава да се заправо ради о „једном од ријетких налета искрености поменутих политичких структура, које су се у пређашњим медијским и политичким пројектима вољеле представљати као ’грађански оријентисане‘, иако се на основу многих изјава и понашања могло закључити да се ради о страственом, а каткад и екстремно националистичким групацијама“.
„Најсвјежији примјери екстремног националистичког дјеловања политичара који долазе из ових структура су јавна подршка нарушавању јавног реда и мира у Будви током једне пјесничке вечери, као и давање епитета ’мрзитеља Црне Горе‘ хуманитарцима који су у Котору организовали помоћ за сународнике на Косову. Надаље, један од конституената најављеног савеза — СДП, дугогодишњи режимски партнер ДПС-а, уобичајено се китио ореолом ’грађанског концепта‘, иако је било општепознато да је, док је био на власти, спроводио дискриминаторске политике према српском народу у Црној Гори“, каже Вукићевић.
У том смислу, као битну новину наш саговорник види и „формално одустајање од лажног промовисања грађанског концепта од иницијатора ове идеје, а који је у данашњој Црној Гори био само друго име за политике дискриминације и континуирано дјеловање у правцу потискивања српског идентитета“.
Блоковско друштво
Истовремено, овај аналитичар упозорава да се најавом формирања „Црногорског опозиционог савеза“ назире и могућност да би се Црна Гора временом могла претворити у „блоковско друштво“ подијељено по етничким шавовима, имајући у виду да и код осталих народа постоје сличне тенденције — стварања српског, бошњачког и албанског политичког блока.
„То на први поглед даје суморне перспективе развитку друштва у Црној Гори, јер формално подсјећа на тужни ’босански сценарио‘. Међутим, таква врста блоковског друштва, сама по себи, не мора нужно бити непожељна варијанта у прелазном периоду након пада клептократског и апартхејдског режима, у процесу демократизације неопходном да се друштво научи цивилизованим начелима. Проблем таквог сценарија је у томе што су данас многи политички актери окорели шовинисти, који добробит одређеног народа виде искључиво као суноврат другог“, истиче Вукићевић.
На крају разговора за Спутњик наш саговорник ипак напомиње да „без превазилажења подјела, и без помирења, црногорско друштво не само да нема шансе да просперира, већ нема ни будућности“.
„Људи морају прије свега научити да разговарају и да приме к знању да су, рецимо, потомци особа које су биле на различитим странама у прошлости, да покушају сагледавати историјске проблематике без међусобног вријеђања и искључивости, да размотре актуелне ставове о ситуацији у друштву и да траже неке заједничке садржаоце који их могу приближити једне другима. Неопходно је направити један споразум, друштвени компромис, грађански али и српско-црногорски (прије свега) о уређењу односа и престанку дискриминације, као и обезбјеђивању равноправности свих народа и грађана и просперитету друштва након пада актуелног режима“, закључује Вукићевић.
