Као пре 60 година, добар део српске јавности сазнао је дан касније за величанствену победу српске одбојкашке репрезентације против Италије, из дневних новина. Утакмице светског одбојкашког првенства многи у Србији не могу да гледају на кабловском каналу, добар део становништва не користи интернет, што су разлози нашег повратка у предтелевизијску прошлост.
Без обзира на „мањак информација“ у 21. веку, оно што може све да нас радује је још један успех одбојкашке репрезентације — пласман у полуфинале и поред пораза од Пољске. Кад се успесима „инкогнито“ одбојкашке репрезентације додају резултати националних кошаркашких и ватерполо тимова, неспорно је да је мала Србија велесила у колективним спортовима.
Дугогодишњи спортски новинар Александар Остојић каже за Спутњик да постоје две врсте тајни због којих је Србија велесила у одбојци, кошарци и ватерполу. Једна је у генетици, у нашем урођеном смислу за колективне спортове. Тај смисао је био изражен још у време велике Југославије, кад смо постизали успехе у колективним спортовима, а у индивидуалним ретко. Бљеснули су Церар или Јуре Франко, а у савремено доба Ђоковић, али то су углавном изузеци.
„Друга тајна је у тренерима млађих категорија. У сва три ова спорта имамо сјајне тренере у млађим категоријама, који успеју да припреме наше јуниоре да освајају златне медаље. И онда касније они то наставе да раде у континуитету као сениори, јер су им ти тренери дали знање и усадили тај неки победнички менталитет који не може да се препозна у неким другим стварима“, каже Остојић.
Од ова три спорта у којима смо сјајни, он издваја ватерполо као спорт којим се на врхунском нивоу бави релативно мало земаља у свету, тако да је мало лакше доћи до врха, али тиме не умањује феноменалне успехе наших ватерполиста.
Наш саговорник истиче да у ватерполу и кошарци постоје и регионалне лиге у којима се такмиче клубови из старе Југославије, и у оба спорта су те лиге дале феноменалне резултате.
Остојић каже да су наше најбоље генерације одбојкаша настајале кад смо имали најгоре генерације кошаркаша. Додаје да су му се многи кошаркашки тренери жалили да су постојале тзв. сушне године, кад кошарке није било на телевизији, кад није било неких успеха и онда сви клинци и клинке који су високи и воле да се баве спортом, уместо на кошарку, одлазе на одбојку.
„Тако да је одбојка добијала сјајне генерације кад су кошаркаши били у минусу и обрнуто. Сад је на сцени генерација одбојкаша која је рођена крајем деведесетих и почетком двехиљадитих година, баш у време кад смо имали најслабије кошаркашке јуниоре, кадете и омладинце. Истовремено, врло брзо ће, кад оде генерација Теодосића и Богдановића, доћи нека генерација кошаркаша истог годишта као што су данашњи одбојкаши који неће моћи да понове ове успехе, јер једноставно немају тај квалитет“, сматра Остојић.
То иде циклично, јер нисмо ми довољно велика земља да бисмо имали довољан број двометраша и за кошарку и одбојку.
Кад је реч о односу државних медија, пре свега Јавног сервиса према „малим спортовима“, Остојић каже да је много пута писао о том „маћехинском односу“. Телевизија коју сви ми плаћамо не мора да преноси утакмице клубова, ни европска клупска такмичења, али репрезентација би морала да буде на Јавном сервису.
„Увек сам добијао одговор од колега које раде на Јавном сервису да се расписују конкурси годинама унапред, да ту конкуришу и приватни државни емитери и ко понуди више пара међународној федерацији добија право преноса и онда то право или неком продаје или задржи за себе. Мене тај одговор никад није задовољавао. Нема те цене која не може да се плати да би свако у овој земљи гледао своју државну репрезентацију“, наглашава наш саговорник.
Остојић сматра да смо у најпопуларнијем спорту слаби зато што је фудбал преузела држава више него што је требало, преузео га је новац више него што је требало и „због тога је фудбал код нас пропао, и због тога наши фудбалери могу да успеју само у иностранству, а никако у земљи“.
У одбојци, кошарци и ватерполу, успехе имамо управо зато што су неинтересантни политици и бизнису, јер се у тим спортовима врте мале паре.
„Разговарао сам прошле године са Наташом Ковачевић, чувеном кошаркашицом, док је била председница КК Црвена звезда. Она ми је рекла како имају велике материјалне проблеме да се клуб уопште одржи. Питам је, колике су то паре, а она каже ’треба нам годишње нешто мање од 100.000 евра‘. Значи, то су цифре у оквиру којих се крећу и ватерполисти и одбојкаши и женска кошарка и онда их упоредите са фудбалом у којем један играч добије те паре за два месеца кроз плату, или клуб кроз обештећење добије 20 пута више. Нормално је да се и они који су на ивици закона уплету у фудбал“, закључио је Остојић.
