Наиме, када је пре годину дана амерички морнарички извиђачки авион П-8А надлетео корални гребен у Јужном кинеском мору, на неких 1.000 миља од кинеске матичне територије, посада је укључила аутоматско снимање свега што се догађа испод. А имало је и шта да се види, десетине теретних бродова са каменим блоковима, земљом и шљунком усидрени на простору око коралног гребена. Кинези су корални гребен претварали у острво површине 200 хектара са аеродромском пистом дужине 3.300 метара. У близини су били и кинески ратни бродови, као и бродови кинеске обалне страже.
Док је амерички извиђачки авион кружио, радиооператор са кинеског брода неколико пута га је упозоравао: „Летите изнад кинеске морнарице“. Да би му на крају Кинез саопштио: „Одлази“.
По слетању П-8А у ваздухопловну базу на Гваму, анализе снимака су показале да Кинези граде ваздухопловно-поморско упориште на споју Јужног кинеског мора и Пацифика, да користе коралне гребене на седам позиција ради проширења својих територијалних вода и економског појаса. А то је већ нешто што изазива велику забринутост у Вашингтону. Кина је упутила отворени војни изазов Америци, кинеска ратна морнарица жели да америчку Седму флоту изгура из вода Западног Пацифика.
Пре три године Кина је у контексту спора са Јапаном око Сенкаку острва, како их зову Јапанци, односно острва Дјаоју, како их зову Кинези, прогласила ваздушну зону идентификације за све авионе који лете у том подручју. Токио и Вашингтон одмах су одбили да се подвргавају било каквој идентификацији у спорном подручју. Уз раније спорове око Спратли архипелага са Вијетнамом и око Парацелских острва, око којих постоји кинески спор са Тајваном, Јужно кинеско море постаје нова неуралгична тачка планете. Јер, овде се одвија две трећине светске трговине морским путем, а мореуз Малака један је од три најфреквентнија морска пролаза у свету.
Дакле, каква је америчка перцепција кинеске претње, односно војног изазова? Да ли Кинези заиста желе да на коралним гребенима изграде јаке војне базе, мање је битно од чињенице да САД верују да Кинези то заиста намеравају да ураде. У Вашингтону је сада опште мишљење да су Кинези отишли много даље од капацитета за одбрану, или одвраћање, и да раде на стварању потенцијала који ће омогућити наношење одлучујућих удара по америчкој Седмој флоти. Правећи од коралних гребена, заправо, носаче авиона далеко од кинеске територије кинеске војне могућности за извођење напада дубоко унутар пацифичког простора, све до Маријанских острва и Гвама, забрињавају Американце. Уз невероватно брзо нарастање снаге кинеске ратне морнарице и ратног ваздухопловства, што је темпо без преседана у свету, Кина је највећи изазов Америци у 21. веку, јер Пекинг оспорава америчку контролу Пацифика. А једино решење за тај изазов лежи у технологији. Пре 13 година је једна од новијих кинеских дизел-електричних подморница изронила непосредно поред америчког носача авиона „Кити Хок“ недалеко од Окинаве, а да присутност подморнице пре тога није откривено. Посада носача авиона, која је била на палуби, била је згранута. Цена претње једној флоти мања је од цене њене заштите…
Кинеска привреда зависи од трговине морима, Кина увози огромне количине сировина, али и извози велике количине готове робе, пре свега у САД. И све се то обавља у водама које у потпуности контролише америчка ратна морнарица. Кинески извоз иде највећим делом преко лука у Хонгконгу и Шангају. Ако би дошло до драматичног политичког судара са САД, Кинези очекују да им као прву меру САД уведу економске санкције, односно блокаду тих лука. Наравно, то је најгори сценарио, али Кинези желе да имају неко средство које би успорило потезе Америке у том правцу. Односно, америчкој ратној морнарици не сме бити дозвољен приступ кинеским обалама. Развијање војне инфраструктуре на коралним гребенима у Јужном кинеском мору и 1.000 миља од матице, јесте стратегија да се кинеској морнарици и ваздухопловству омогући довољно простора и времена да се спреме за сукоб с америчком флотом која се приближава Кини. Kинези су доста проучавали рат „Пустињска олуја“ 1991. и агресију НАТО-а на Југославију 1999. Америка нема много ваздушних база близу Кине, амерички копнени рат против Кине због заштите Тајвана не долази у обзир, а кинеске нуклеарне ракете могу да погоде све делове територије САД.
Кина, наравно, не жели да заостане ни у модерним војним технологијама. Осим најновијих домаћих борбених ловаца, од Русије су купљена четири модерна разарача „Современи“ и 12 модерних дизел-електричних подморница, ПВО системи, ловци-бомбардери Су-27СК, Су-35С и СУ-30МКК, најновије противбродске ракете надзвучних брзина. Недавно је запловио и други кинески носач авиона, изграђен у Кини, поред носача авиона класе „Кузњецов“, којег су Кинези незавршеног купили од Украјине. Око 15 одсто кинеских борбених ловачких авиона у авијацији од укупно 2.397 борбених авиона, чине апарати четврте генерације. Кина је данас светска сила у производњи борбених авиона.
Кинези развијају и нове подморничке балистичке ракете типа ЦХ-СС-Н-14, имају 48 таквих пројектила, нове копнене балистичке системе, као што је ракета ДФ-41, али и оружје за свемирско ратовање. Арсенал кинеских интерконтиненталних пројектила тренутно броји 70 ракета разних типова, ту је и 146 ракета средњег домета, 16 пројектила повећаног средњег домета, те 189 ракета кратког домета. Кина данас ракетама не може прва да нанесе Америци превентивни нуклеарни удар потпуно разарајућег ефекта, али је способна за „истовремени“ узвратни удар. Наравно, питање је само у минутима у којима би уследио „истовремени“ узвратни удар. Јер ако би Кинези закаснили с нуклеарним ударом само 15 минута после почетка америчког нуклеарног напада, онда кинеског удара не би ни било…
