Панос Каменос, грчки министар одбране, написао је: „Ко би могао да помисли да у европском систему вредности и демократији они који не гласају по наређењима бивају ухапшени, а послушни за гласање добијају бонус од два милиона евра прљавог новца“.
На крају, у последњој етапи, одлука о промени имена државе, народа и брисању дела историје кошта толико: два милиона евра. За Американце и њихове ЕУ пријатеље — то су смешне паре. За наше услове, а с обзиром на важност донете одлуке, ништа спектакуларно.
Обавештени извори кажу да су неки од осам „прелетача“ захваљујући којима је намакнута већина у скопском Собрању прошли боље, зграбили већи део од тог двомилионског колача. Неки су прошли лошије, купљени су симболичним свотама, али су зато амнестирани. Неће се враћати у затвор. Против њих ће бити обустављене даље кривичне истраге.
Јефтини водвиљ — врхунско дело
Амерички амбасадор у Скопљу демантовао је наводе да је седео у згради парламента и дириговао целим процесом гласања, али не треба да зачуди и ако је та информација тачна. У референдумско „преумљење“ Македонаца уложено је далеко више од два милиона, а Зоран Заев није успео да заврши посао. Овога пута ништа није смело да се препусти случају.
Наравно, са Запада стижу честитке. Разни званичници честитају, правећи се да нису прочитали шта је Каменос написао. Јефтини водвиљ проглашава се врхунским делом. На том таласу је и неколико телеграма подршке из Београда, послатих под насловима као што су „Путуј, Македонијо“ или „Македонска лекција за Србију“. Заборавиле се колеге, па пропустиле да напишу „Путуј, Северна Македонијо“ и „Северномакедонска лекција за Србију“.
Македоније више неће бити. Неће бити ни Македонаца. Већ Северне Македоније и Северномакедонаца. И немојте се са тим играти.
Награда — тапшање по рамену
Грци ће озбиљно бранити своју позицију, као и претходних деценија, реаговаће на сваку злоупотребу појма Македонија. Време ће показати, и то пре него што можемо и замислити, да Северна Македонија нигде „не путује“, нити да је Србија очитана било каква „северномакедонска лекција“. Заправо, и пре северномакедонизације Македонци су пристајали на све што је од њих тражено. Од глупости попут успостављања дипломатских односа са Тајваном, преко озбиљних ствари какво је имплементирање Охридског мировног споразума, до самоубиствених, попут секвенцијалне примене „тиранске платформе“, која се пред нашим очима одиграва.
Шта су тиме добили? Тапшање по рамену и европску перспективу! Напетост у Македонији расте из године у годину, становништво се исељава, млади и образовани беже темпом који је чак и за балканске појмове забрињавајући, економске прилике су тешке, социјални амбијент незадовољавајући. Бележи се и латентна радикализација исламског фактора, не тако очигледна као на Косову и Метохији, али ипак постојећа. Полузваничне информације су да је досад у Сирији погинуло око 30 македонских држављана, док их се из ДАЕШ-а вратило седамдесетак. Незванично, ове бројке су нешто веће.
Велики удар на нацију
На сву ту неизвесност и несигурност, сада треба додати ново, оштро сукобљавање око идентитетског питања. Јасно је да већина грађана неће прихватити северномакедонско одређење. Неолиберализам потцењује човека. Мисли да је то биће без срца и мозга, само са дебелим цревом. Зато два милиона „решава ствар“. Испоставиће се — не решава ништа. У симулакруму се може живети кратко. Некада ни толико.
Ово је велики удар на Македонце и македонско, то је питање достојанства и интегритета за сваког појединца. Ако на ово пристану, онда би требало написати: „Збогом, Македонијо“. У сваком погледу. И тога су људи у Македонији свесни.
Са друге стране, јасно је и да су људи на власти спремни на све да посао због ког су доведени на власт приведу крају. Ако председник Ђорђе Иванов не жели да потпише одлуку, они ће га ухапсити. Пре тога експресно спровести процедуру опозива. Или ће га истовремено држати у затвору и организовати импичмент. Више нема мере. Сада је све дозвољено, не постоје никакве баријере, морални обзири или институционалне бране. Легитимизована је бруталност. А као и у свакој сличној ситуацији, акција ће породити реакцију. Како унутар друштва, тако и у међународним односима у целини. Дешавања у Македонији проблематизују стање у овој земљи. Али, истовремено је створен и опасан преседан.
Односи између држава почивају на упоређивању. Сада, пошто је оваква бруталност легитимизована у Македонији, треба очекивати да се примењује и даље.
Кажу у Србији: не кара мајка сина што се клади, већ што се вади. Уместо да се после „клађења“ на референдум, када је убедљива већина Македонаца послала поруку шта мисли о Северној Македонији, међународна заједница мало замисли и покрене нови круг консултација, западне земље су хтеле да се „ваде“. И направиле велики преседан. Као и када су препоручиле косовским Албанцима да једнострано прогласе независност.
Има још кандидата за „македонски преседан“
За свега десет година, косовски преседан је послужио као правна основа за сличне одлуке у Јужној Осетији, Абхазији, Ирачком Курдистану, на Криму и у Каталонији. Колико ће се тек користити македонски преседан?
Кандидата је онолико, не можемо их ни пребројати. Јер, више нема везе да ли је већина становништва изашла на референдум, нема више везе ни ако не постоји квалификована парламентарна већина, све се то може уредити креативним тумачењем прописа и са два милиона нечега. Није битно ко ће се на македонски преседан први позвати, Кинези, Руси, Иранци, Индијци, Турци или неко шести, али се већ сада може претпоставити да ће Американци и Европљани тада причати на сав глас како је то јефтино, бедно и јадно.
Само, за такве јадиковке биће касно. Ако се легитимизацијом бруталности дозвољава стварање нове политичке реалности од стране САД и ЕУ, треба очекивати да се слично понашају и остали актери.
