Тако, макар, тврди лондонски „Индипендент“, позивајући све да добро обрате пажњу на оно што се догађа.
У средишту пажње овога пута није мигрантска криза, већ нацрт италијанског буџета за наредну годину. Влада у Риму, „прва популистичка влада у Европи“, како је естаблишмент описује с нескривеним незадовољством, предвидела је наредне године буџетски дефицит од 2,4 одсто италијанског БДП-а. То је превише за економију земље чији дуг износи 131 одсто БДП-а, тврди Европска комисија, и, први пут од успостављања евра, одбацује нацрт буџета једне државе-чланице.
Италија је добила рок од три недеље да се поправи, али лидери владајуће коалиције, Луиђи ди Мајо из Покрета пет звездица и Матео Салвини из Лиге, одговарају да им не пада на памет да поступе по наређењу из Брисела. „Нема повлачења“, каже Салвини пркосно. „Нећемо променити ни запету“.
Да ли ће прекомерно задуживање Италије, треће по снази економије еврозоне, евру учинити оно што је у случају много мање грчке економије једва избегнуто? И како ће сукоб „популиста“ из Рима и бирократа из Брисела утицати на политички већ довољно нестабилну ситуацију у Европској унији?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили дипломата Зоран Миливојевић и доцент на Правном факултету у Београду и председник Демократске странке Србије Милош Јовановић.
„Спор око италијанског буџета показује дубину кризе Европске уније“, сматра Зоран Миливојевић. „Није овде реч само о страху од понављања ситуације с Грчком, већ о страху од распада читавог система јер је криза еврозоне прешла и на политички терен. Италијански случај, такође, потврђује да су унутар ЕУ у току процеси поновне афирмације државног суверенитета. Нико не жели да се даље одриче свог државног суверенитета, чак ни у самом језгру Европске уније, чија администрација сад покушава да очува своје позиције“.
„Криза у односима Рима и Брисела“, напомиње Милош Јовановић, „указује на кризу самог модела интеграција, која је настала због некохерентне структуре система у коме имате заједничку монету с једном централном банком, а буџети су остали у надлежности држава-чланица. Досадашњим преносом надлежности ЕУ је дошла до границе да постане супердржава федералног типа, али ту границу скоро нико не жели да пређе, што и ствара овакве пат позиције којима заправо нема лека. ЕУ је мртав пројекат, подсећа на човека који је и даље жив али болује од неизлечиве болести и сви знају да ће скончати релативно брзо“.
У сукоб с Европском комисијом Италија је ушла намерно, о чему сведочи и писмо које је италијански министар финансија Ђовани Трија упутио Бриселу: „Италија је свесна да је изабрала пут који није у складу с правилима ЕУ. То је била тешка али неопходна одлука, с обзиром на економске потешкоће с којима су Италијани суочени, како би се БДП земље вратио на преткризни ниво“.
„Италијанска влада, једноставно, није имала избора. Овај буџет је резултат политике због које је и изабрана, и тога се мора држати“, коментарише Зоран Миливојевић, који очекује да ће ова италијанска влада остати доследна. „Она нема маневарски простор — ако поступи другачије, изгубиће оно због чега је и изабрана и саму себе ће довести у доста комплексну позицију, па и у опасност да изгуби власт. А ако влада у Риму остане на садашњим чврстим позицијама, то значи да улазимо у продужену кризу Европске уније с неизвесним исходом и последицама, тим пре што је Италија, после изласка Велике Британије, једна од три водеће државе у ЕУ, без које је функционисање ЕУ немогуће“.
Како ће на овакав став Рима реаговати Брисел? „Њујорк тајмс“ коментарише да би евентуална казна Европске комисије Италији могла да буде подстицај за окршај који Ди Мајо и његови коалициони партнери прижељкују.
„Ако Европска комисија не одговори на изазов који јој је упућен из Италије, то ће бити схваћено као уступак који ће представљати додатни ветар у леђа свим противницима Брисела унутар ЕУ на изборима за Европски парламент наредног маја. А очекивани продор суверенистичких странака саму Унију ће, у најмању руку, увести у стагнацију“, оцењује Зоран Миливојевић.
До сличног закључка, да се Европска комисија сад налази у ситуацији у којој нема доброг решења, долази и Милош Јовановић, који објашњава: „Једина санкција, предвиђена ЕУ прописима, јесте финансијска казна у висини 0,2 одсто БДП-а, што у случају Италије износи око 3,4 милијарде евра. И ту већ долазимо до парадокса — с једне стране тражите да дефицит буде мањи, а са друге стране, предвиђеном казном тај дефицит још и повећавате. Али то није проблематично само с логичке стране, већ и политички, јер ЕК не може да не реагује, а опет, евентуалном казном Брисел би дао још један аргумент својим противницима, не само у Италији већ и широм Европе. Зато и мислим да ће ЕК покушати да пронађе некакав компромис, да неће тренирати строгоћу и да ће покушати да нађе решење које би свима сачувало образ, поготово што је ЕУ већ оптерећена проблемима, од ’брегзита‘ до ослабљених позиција Ангеле Меркел у Немачкој и Емануела Макрона у Француској, и нова велика криза јој ни најмање није потребна“.
