У време распада Југославије, Кецмановић је био на одслужењу војног рока и прва му је асоцијација на бившу државу — јутарње постројавање у ЈНА, уз обавезно дизање тробојке са петокраком.
„Док сам гледао ту заставу, мени је било јасно да од Југославије више нема ништа. Чак, принципијелно, нисам био ни у фазону да таква каква јесте Југославија треба да опстане, али сам, с друге стране, знао да распад значи рат. Био је то један врло мучан, амбивалентан осећај, да гледаш ту заставу која више нема никаквог смисла, а ипак негде желиш да је дижу и даље, јер ће иначе све да оде тамо одакле смо сви стигли“, каже Кецмановић за Спутњик.
Шта Вам данас значи Југославија?
— То је једна држава која је постојала, које више нема, коју углавном разни типови превараната користе за ситан ћар.
Какве су Ваше емоције према Југославији?
— Амбивалентне. У тој држави сам одрастао. Наравно да за првих 18 година живота има много тога лепог чега се сећате, али после је наступио ратни период када се Југославија врло крваво и врло ружно распадала и тада су све емоције делимично биле угушене. Сада се враћају, али то је пре враћање на неки период према ком осећаш носталгију него нека идеолошка ствар. Значи, нисам југоносталгичар у политичком смислу. Била су два покушаја да Југославија заживи. Оба су пропала на суштински исти начин и нема никаквог основа за веровање да се било који следећи покушај те врсте не би на исти начин завршио.
Кад се говори покушајима стварања Југославије, постоји синтагма да су Југославију стварали најбољи, а растурали најгори.
— За Први светски рат могао бих да се сложим, ако мислимо на оне који су за њу крварили, а не на оне који су њено стварање доживљавали као политичку калкулацију, јер су у њеном стварању учествовали и такви. Што се друге тиче, ствар је слична. Ако се сложимо да су се за њу борили и партизани и равногорски покрет Драже Михајловића, онда да — најбољи су били за њу. У оба случаја су је рушили лоши.
Слажете ли се са тезом да је кроз обе Југославије остварен одређени цивилизацијски напредак и да су само у југословенском државном оквиру народи који су чинили ту заједницу били ван „(нео)колонијалног ропства“?
— Нема сумње да је, у рационалном смислу, већа држава отпорнија на малтретирање са стране и нема сумње да би, рационално, народи удружени у Југославији могли и у будућности да просперирају боље. Међутим, ако имате у првом случају барем два, а у другом и више новонасталих народа или нација које не прихватају ту идеју и који ће увек имати осећај угрожености од Срба и уз то бити јако подложни манипулацији Ватикана, а онда и других светских центара моћи од којих колонизација и долази, онда напросто та прича нема смисла јер је утопистичка. У обе Југославије је било цивилизацијског напретка, али је упркос њему, у оба случаја било довољно оних који су били за њено разбијање. Посебно други пут, 1990/91. кад није било директне агресије. Нико са стране није извршио агресију, па да кажеш да се тако распала. Јесу помагали њен распад у финансијском смислу, наоружавањем хрватских и словеначких паравојних формација, али директну агресију нису урадили. Значи да је постојала чврста воља већине неких нација у Југославији да она не постоји. У таквим условима не само да је нереално било очекивати да би та држава могла да опстане, него коначно, није ни поштено терати некога да буде у нечему у чему не жели да буде, ма колико то било у његовом објективном интересу. Свако има право да сам бира шта му је интерес, па и на своју штету.
Можемо рећи да су два јака владара били персонификација и прве и друге Југославије. Шта су, по Вашем мишљењу, заједничке особине Александра Карађорђевића и Јосипа Броза Тита, а у чему се њих двојица разликовали?
— Заједничка особина је да је њима двојици као владарима одговарало да имају што већу државу којом владају. Разлика је што је Александар био у доброј мери недорастао улози коју је себи дао, док је Броз био авантуриста који је и у тај пројекат, као и у све остало, улазио хазардерски, без јасног циља шта ће даље да се деси, јер у томе је вешто пливао.
Написали сте есеј о Брозу, а он ће бити и јунак романа на којем тренутно радите. Какав је Ваш однос данас према Брозу и какав ће он бити као књижевни лик?
— Мој ванкњижевни став према Брозу је да постоје две чињенице које не могу да се споре и оне су довољне да он буде оцењен негативно. Једна је да је био диктатор, а друга да је унутардржавним поделама направио неисправиву дугорочну штету, пре свега Србима, али не само Србима. Ван тога не може му се оспорити да је том авантуристичком вештином постигао неке позиције за земљу којом је владао, које се граниче са надреализмом. Чињеница је да се у другој фази његове владавине заиста јако добро живело. Међутим, чак и тај аспект је, показало се после његове смрти оног момента кад су се међународне констелације промениле — пукао ко мехур од сапунице. Што је опет карактеристично за човека какав је он био, јер он није размишљао чак ни на нивоу своје каријере шта ће да буде до краја, а поготову шта ће да буде после њега.
Тако да је претежно мој однос према њему негативан, али у књижевном смислу, реч је о потпуно другој врсти поступка и ако књижевности поштено приступате, онда постоји оно што се зове отпор материјала и он вас тера да одбаците своје ванкњижевне ставове и да приступите томе на један књижевно објективан начин. То није објективност у неком класичном смислу, то је нешто компликованије. У сваком случају, Броз ће у мом роману много боље проћи него што је прошао у есеју који сам написао о њему.
Да ли је Брозу и Александру Карађорђевићу заједничко то што су обојица били диктатори? Чак и да кренемо од претпоставке да је Александар правио демократску државу и да је та држава, силом прилика, завршила у диктатури.
— Александар Карађорђевић је, барем је он сматрао, био „натеран“ у диктатуру и није имао идеју да она буде трајна, а Броз је био присталица комунистичке идеологија која је диктатуру подразумевала као једини облик владавине. Он се није за диктатуру одлучио због међунационалних и било којих других проблема у Југославији, већ напросто зато што је то било нешто што је њему било једино разумљиво. Те две врсте дикататуре није могуће поредити.
Писали сте и о Гаврилу Принципу. Колико је он значајан за настанак обе Југославије и зашто су његове и идеје Младе Босне, после распада Југославије, постале подложне ревизији?
— Младобосанска идеја је била идеја интегралног југословенства. То је било оно аутентично и оно најбоље што у замисли стварања државе југословенских народа може да постоји. Тако да, без обзира на то шта се касније са Југославијом десило, Принцип остаје као светао лик, јер ни он ни остали његови саборци нису могли да претпоставе како би све то у пракси изгледало. А изгледало је лоше управо због тога што је и у првој и у другој Југославији превладала идеја аустроугарског или ватиканског југословенства које формално има исто име, а суштински је потпуна супротност свему ономе за шта се Принцип залагао. То је заправо нека врста благе, „софт“ Аустроугарске.
Једна од често коришћених флоскула је да се Југославија, која је настала на рушевинама Аустроугарске монархије, распала и сама зато што је постала нова „тамница народа“ као Аустроугарска.
— То звучи ефектно, али морали би да ми објасне на који начин се то десило. То би било тачно у случају да је у Аустроугарској највећи економски развој доживљавала рецимо Босна или они делови Румуније који су у њу спадали, а не Беч. У том случају поређење би било смислено. Пошто су у обе Југославије, а посебно у другој, најразвијенији делови земље, који су најбоље живели, били они који се борили за њен нестанак, а не они који су хтели да је очувају, поменута теза нема никаквог смисла.
Да ли се може онда рећи да су ти делови имали легитимно право да напусте такву Југославију?
— То је, напросто, питање тога да ли неку земљу осећате као своју или не. Ако ви због тога што се осећате економски просперитетнији имате потребу да поништите свој државни идентитет, онда дефинитивно та заједница не треба да постоји. То говори да та заједница није имала никаквог основа да постоји јер нема унутрашњу кохезију. Да је постојала мање плиткоумна елита код тих народа, онда би им било јасно да за своју развијеност имају да захвале управо тој заједници у којој су имали тржиште у коме су продавали своју робу, да би касније, као самостални, исто то тржиште добрим делом изгубили и нашли се у потпуно подређеном положају у односу на развијеније државе Европе. Словенија као доста мала то доста вешто до дан-данас успева да „хендлује“. Међутим, чињеница да је њихова данашња елита изразито незадовољна положајем у ком се налазе и изразито је југоносталгична. То говори о једној суштинској незрелости. Словеначка историја је историја перманентног незадовољства где год се налазили, у каквом год положају били. Што се Хрватске тиче, ту разлози нису економске природе. Пошто Хрвати, а то их чини врло блиским Србима, не воде претерано рачуна о економији, онда је резултат тај да су, можемо слободно рећи, у економском колапсу.
Да ли је Југославија послужила осталим народима да стекну некакву националну еманципацију и ако су то успели, да ли је то добитак њиховог боравка у заједничкој држави?
— То је сигурно њихов добитак и за тај добитак немамо права да их оптужујемо, јер је то напросто тако. А зашто је до тога дошло, то би питање требало да се постави покојном Александру Карађорђевићу, Николи Пашићу и српској елити која је очигледно била недорасла улози у којој се нашла.
Данас, кад погледамо свих шест република, па и потпуно недефинисану територију Косова, да ли је ико ишта добио распадом?
— Мислим да Босна и Херцеговина није ништа дефинисанија од Косова. То што има столицу у УН, нема много везе са дефиницијом. Опет се враћам на питање рационалног и субјективног. Рационално, сигурно нико није добио. Субјективно, очигледно је да постоји довољан број људи у неким од ових бивших република и територија који и даље мисле да им је боље него што је било.
Како бисте у најкраћем описали ситуацију у свакој од бивших република?
— У Македонији је ситуација најгора и најбезнадежнија, у Словенији је најмање безнадежна. Ови остали су ту негде између, с тим што се тиче Босне, њено функционисање од краја рата па до данас више личи на театар апсурда него на било шта што политичка теорија познаје.
У једном интервјуу сте рекли да би се, уколико попусти међународна пажња, Босна могла распасти на исти начин као и Југославија.
— Југославија се распала уз свесрдну помоћ међународне заједнице а Босни не би уопште требала помоћ. Било би довољно да међународна заједница каже: „Ето људи, ви како хоћете“.
Да ли су Срби, који су као победници два светска рата стварали две Југославије највећи губитници државе коју су стварали?
— Апсолутно да, што не значи да су други много боље прошли, али с обзиром на уложене животе и све оно чиме су те две доминантно српске победе плаћене, свакако је највећи губитак на српској страни.
Шта је данас оно што се зове југословенски културни простор и како оцењујете сарадњу у области културе?
— Нека сарадња постоји, али је прилично лимитирана и врло често антипатична. Скоро две деценије постоји дотирана сарадња од стране организација које финансирају „истину, одговорност и помирење“, где су рађени културни пројекти са јаком политичком тезом који самим тим нису били уметнички успешни. Антипатично је што је та теза подразумевала примарну српску кривицу и мирење у коме сви заједно, па и Срби, треба да се сложе како је рат био лош, а како је за њега крива 90 одсто српска страна. Ако хоћете о култури да причамо, најбоља сарадња се одвија на нивоу популарне субкултуре. Ту функционишу ствари много боље, него у овоме што себе сматра вишим нивоима културе, што може да говори о разним стварима. Елитисти ће вам рећи како су сви са простора бивше Југославије доминантно примитивци, а ја бих пре рекао да то говори о импотенцији ових високих уметника и високог стваралаштва.
Како објашњавате парадокс да су данас најгласнији југоносталгичари управо они припадници елите који подржавају данашњи полуколонијални положај екс-ју држава?
— Кад имате идеологију која је заснована на лажи, онда је све могуће. Ако наступате неискрено, ви можете да тврдите и да сте комуниста и да заступате идеје Карла Попера. Могуће је свашта, међутим, сигурно ће се кроз неко време појавити генерација људи чија лева оријентација ће бити аутентична и искрена. Друго је питање је колико је остварења ових идеја реално, али у сваком случају је позитивно кад имате људе који стоје иза онога што кажу. Онда ви с тим можете да се слажете и не слажете и ту је могућ разговор. Са људима којима је комплетно деловање засновано на лажи је потпуно бесмислено да се разговара и расправља. Они представљају неку мисаону црну рупу која заиста гуши овај простор.
