Тачно пре годину дана српско предузеће „Тенис инвест“, део немачког гиганта у производњи меса, добило је право првенства закупа 2.431 хектара државног пољопривредног земљишта у зрењанинској општини, иако је и тада „Тенис“ померио рок за започињање изградње фарме свиња у Банатском Деспотовцу код Зрењанина. Разлоге за померање те инвестиције од 21 милион евра нису навели.
Ове године требало је да почне изградња фарме код Банатске Тополе за 70.000 товљеника и 2.500 крмача, инвестиција вредна 20 милиона евра. И ово најновије одлагање инвестиције остало је без образложења, али је мало кога из струке изненадило.
Још када је Влада Србије 2015. године са немачким произвођачем меса потписала Меморандум о разумевању за узгој три милиона товних свиња годишње, уз план да та компанија има производњу на 20 фарми у Србији, људи са дугим искуством у сточарству, посебно свињогојству, били су скептични у погледу његове реализације. Напросто, због слабе могућности пласмана нашег свињског меса на инострана тржишта.
Професор др Витомир Видовић са Катедре за сточарство Пољопривредног факултета у Новом Саду истиче за Спутњик да се одлука „Тениса“ о одлагању инвестирања сигурно неће одразити на број свиња у Србији, којих данас има 4,6 милиона. Ми стандардно толико произведемо и поједемо, уз невелики извоз у неке од земаља у окружењу, јер, објашњава он, свињетину немамо где да пласирамо.
Одлуком да се свиње вакцинишу против куге држава практично и даље одржава санкције које спречавају развој српског свињарства, уведене још деведесетих година прошлог века, и због тога не можемо да извозимо месо на нека тржишта, посебно европско. Уз то, Европа има 50 милиона свиња вишка. И ми тамо никада нећемо ни извозити месо зато што су они запослили свој народ. И то је основни разлог што „Тенис“ одуговлачи са инвестирањем у Србију, каже за Спутњик Видовић.
Он, уз то, напомиње да треба да прође три године по укидању вакцинације, односно цео један производни циклус, да би се се добило „чисто“ невакцинисано месо.
На питање, зашто та мера коју су, на пример, Хрвати укинули пре десет година, код нас још одолева, саговорник Спутњика каже да је разлог за то јак ветеринарски лоби који неће да се одрекне немалих средстава која сваке године добија на рачун вакцинације.
„На нека тржишта можемо да извозимо, али та су далеко, и док год држава блокира удруживање фармера у асоцијацију која ће имати своју кланицу, не можемо разговарати о озбиљном развоју“, сматра наш познати стручњак, који је на позиве више земаља радио на подизању репроцентара за производњу свиња. Сада у Владивостоку за рачун Русије ради на пројекту одгајања прасади за извоз у Кину.
Кланичари, објашњава Видовић, окрену новац 50 пута годишње, а фармери то могу највише три пута у години. На добитку је само онај ко има јефтину свињу, своју кланицу и своју малопродају, где окрене новац једном недељно. Остали би, као најамни радници, имали само радно одело и пиџаму, сликовито објашњава наш познати стручњак за свињарство. Наши фармери би радили за „Тенис“ и ту примарну производњу и имали би цену какву имају данас. А без сопствене кланице и прераде нема зараде ни даљих улагања, објашњава Видовић.
Зато је он од почетка био скептичан да би „Тенис“ могао да подигне наше сточаре, тврдећи да би од доласка „Тениса“ највећа добробит за наше одгајиваче свиња била у укидању вакцинације.
Решење њихових проблема је, како каже, у рукама државе која треба да створи законске услове.
„Иза целог тог пројекта треба да стоји држава. Треба нам једна кланица, велика, односно велика онолико колико буде животиња. Можда ће клати пет, можда 10 милиона свиња. Али онда неће сељак своју свињу продавати по 120 динара, него по 160 динара, довољно ће зарађивати од сопственог труда и пуниће државну касу.“
А на питање како држава може да помогне, он одговара:
„Може повољним кредитом. Шта је за државу 20 милиона евра да се направи једна кланица, да позајми сељацима паре да они буду власници, сувласници, да се направи један задружни систем. Једна кланица, али велика, конкурентна“, објашњава Видовић.
Кланице у рукама произвођача би, сматра он, натерале неколико великих кланичара звучних имена, који су сада у агробизнису, да улажу у примарну производњу, што сада не чине.
Он упозорава да је сточарска производња у Србији данас на нивоу оне из 1910. године.
„За разлику од данашњих 4,6 милиона свиња, некада смо производили 16 до 18 милиона. И за разлику од садашњих 200.000 крмача, имали смо 1,1 милион које могу да опрасе 33 милиона прасади. И да само продамо прасе по 50 евра то је милијарду и по евра. А ми сада увозимо меса за 300-400 милиона евра“, упозорава саговорник Спутњика.
А када немамо производњу, ионако далека тржишта источне Азије су још даља. Кина је највећи произвођач свињског меса у свету у односу на другопласирану Европску унију. Али иако обухвата више од пола светске производње, најмногољуднија држава света је уједно и највећи увозник свињетине.
Али џаба, упркос добрим намерама Кине да из Србије, како је то договорено, увози и јагњетину и свињетину. Чекајући да нам Немац реши проблем протраћили смо године за које смо могли макар да поставимо ствари на право место. Ако је то некада знала Милошева Србија, која је имала десетоструко већи извоз од увоза и у којој су најважнији „извозни бренд“ биле управо свиње, ваљда је то могуће и данас.
