Да будемо искрени, можда неко и може да остане равнодушан кад угледа правог „фићу“. Али према макети овог аутомобила — коју је направио Душан Јакшић — тешко.
Овај Смедеревац и сам каже да није направио најсавршенију реплику популарне „заставе 750“.
Ипак, време у којем је настала (суморне деведесете) и на које се све начине тадашњи средњошколац Душан довијао да је заврши, овој макети „фиће“ дају посебан печат, па она за њеног творца нема цену.
„Нудили су ми и новац за њега, али од свог ’фиће‘ нећу да се одвојим. Иначе, волим ’фићу‘. Имам и једног правог“, каже Душан.
На питање шта му је било најтеже, одговара:
„Ништа ми није било тешко. Све ми је било занимљиво и представљало изазов — да нађем начин како да направим неки део у оно време када није било доступно толико ствари као данас. Уживао сам у томе да решавам проблеме и да импровизујем.
Прављење сваког дела сам схватао као неку врсту игре. На пример, како да направим сајлу? Узмем ПТТ кабл, извучем бакар, расплетем сајлу од бицикле, исправим једну жичицу, провучем кроз изолацију од кабла и добијем сајлу са бужиром. Много је још таквих примера. Израда ове макете трајала је од септембра 1992. до марта 1994, али тешко је рећи колико је тачно ту радних сати било. Некад сам радио по цео дан, некад само неко после подне…“
Многи се одушеве на први поглед. Међутим, тек када сазнају целу причу — у које време и у каквим условима је макета рађена, са колико воље, ентузијазма и љубави према аутомобилима, са колико труда и посвећености детаљима, тек онда је могуће схватити због чега је ова макета толико посебна, преноси Б92.
Када сазнате како се тих година млађани Душан довијао да од разних ситница направи детаље у моторском простору и у кабини, који ће деловати заиста аутентично, схватате да ово није могло да се реализује без велике љубави према аутомобилима.
„Иначе, правио сам макете и пре овог ’фиће‘, а међу њима су ’опел олимпија‘ из 1957, ’шевролет Бел ер‘ из 1957 (одлука је пала након филма ’Прљави плес‘ у којем Патрик Свејзи вози овај ауто) и ’кадилак Елдорадо‘ из 1960. године. Међутим, сви они су рађени у размери 1:43, а ’фића‘ је у размери 1:11 — може се рећи да је и технички најнапреднији.“
„Каросерија је самоносећа — прво сам направио костур. Основни профили, профил везе предњег трапа, централни профил, задњи попречни и задњи дужни су од поцинкованог лима дебљине 0,5 мм. Предња и задња унутрашња конструкција, као и под су од картона дебљине 1,0 мм. Затим сам постављао полустранице, кров, крила, предњи везни лим…
Спољне панеле израдио сам од ултратанког папира у пет слојева, слепљених лепком за дрво (тзв. папир-маше техника). Сваки панел је рађен засебно. Калуп за њихово обликовање израдио сам помоћу цртежа у ортогоналној пројекцији, потом направио картонски костур, испунио га гипсом и обрадио. Унутрашња ојачања панела врата, бочних страна и крова израђена су од дрвета, док сам за ојачање поклопца пртљажника и мотора користио алуминијумски лим од 0,8 мм.“
Инсистирао је на томе да врата и хауба могу да се затворе.
„Врата држе шарке од лима дебљине 0,3 мм, а имају механизам за отварање/затварање. Дакле, да бисте видели унутрашњост, морате да повучете кваку и отворите врата као на правом аутомобилу. Исто важи и за задњу хаубу, односно поклопац мотора. Да бисте отворили предњу хаубу (пртљажник) — морате да повучете полугу испод инструмент табле. У пртљажнику се налази резервни точак, резервоар горива и резервоар кочионе течности са одговарајућом инсталацијом.“
Стижемо и до мотора, који је такође врло занимљив.
„Моторни простор — блок мотора од картона и дрвета, глава мотора и поклопац вентила од дрвета, исто као и карбуратор, пумпа за гориво, пумпа за воду и издувна грана, хладњак, вентилатор и ременице од картона, издувни лонац од папира у слојевима и ПВЦ цеви пречника 3 мм, компезациона посуда расхладног система од пластике обликоване врућим поступком у калупу, разводник паљења од дрвета…“
Док затвара задњу хаубу, Душан наставља да објашњава како је израђивао разне детаље.
„Браници су од дрвета, обложени алу-фолијом, брисачи од лима (0,3 мм) и гуме, стакла од ПВЦ фолије (0,3 мм), рам стакала од картона. Фарови израђени од картона, обложени алуминијумском и ПВЦ фолијом, украсне розете од бакарног лима (0,5 мм), обложеним алу-фолијом. Мигавци од пластике обликоване врућим поступком у калупу и изнутра обојени, имају гумену заптивку до каросерије.“
„Кабина — облога крова од коже, седишта имају бакарну конструкцију пресвучену тапациром од црног плиша. Предња седишта функционална — померају се за улазак позади. Под обложен бордо-црним сомотом. Волан од бакра са комбинованим прекидачем за мигавце и светла. Предњи панел има ПВЦ облогу и украшен алуминијумском лајсном; опремљен главним прекидачем за светла и пикслом. Инструмент табла од картона са брзиномером, показивачима температуре и количине горива.“
„Вешање је нарочито занимљиво. Предње је независно, 100 посто функционално. Лисната опруга (гибањ) од челичног еластичног лима (од опруге из будилника) у три слоја, спојена заковицом и причвршћена вијцима од 1 мм за шасију. Горње виљушке и носачи рукавца од поцинкованог лима, рукавац од поцинкованог лима са бакарном осовином точка. Елементи трапа међусобно спојени вијцима и наврткама од 1,5 мм. Споне од бакра. Точкови се померају лево-десно, али волан није функционалан. Могао је да буде — проблем је био сувише технички захтеван у оно време, због недостатка неопходних материјала и делова.
Задње вешање независно, 100 одсто функционално. Виљушке од поцинкованог лима са бакарним осовинама точка и завојним опругама пречника 10 мм — спојене осовиницама за шасију и осигуране лемљењем. Точкови могу да се скидају. Гуме су ’готов производ‘, док су фелна и раткапна прављене.“
„Крајем 1993. био је конкурс за макете аутомобила за 100. емисију САТ. Ја сам имао један други модел ’фиће‘ из 1964, који није био овако детаљно и прецизно урађен. Послао сам га и надао се награди. Додељене су прва, друга и трећа награда другим радовима, на моје разочарење, али онда изненађење — добио сам посебну награду ван конкуренције, пошто је моја макета била много боље урађена“, присећа се Душан.
У марту 1994. позван је на сајам аутомобила да изложи награђену макету. Међутим, он је понео и ову нову макету, која је била врло лепо прихваћена. Излагао је на сајму и следећих неколико година.
Награду је добио и од фабрике аутомобила „Застава“, у коју је позван да погледа читав производни процес и да посети њен Институт за развој.
Последњи пут је 2003. излагао макету на сајму, испред друштва љубитеља „фића“ — „Национална класа“ из Земуна. Наиме, Душан има и правог „фићу“, старијег од њега пар година, којим је ишао на бројне скупове, обилазио Србију, Босну, Хрватску…
Позвани су на сајам као удружење поводом стогодишњице доласка првог аутомобила у Србију.
Нажалост, клуб „Национална класа“ више не постоји. Остали су, ипак, други клубови љубитеља и много ентузијаста, као што је Душан Јакшић, захваљујући којима „фића“ и даље живи.
