— Једини рецепт како се то може направити јесте уважавање и толеранција према различитостима. Али у европском свету тога нема. Пре две године сам био у Санкт Петербургу. Имао сам утисак да се налазим у потпуно обичном европском граду, на пример у Паризу. Уопште, када долазим у Русију, немам утисак да сам се нашао у некаквом другом свету, али био сам и у Јапану и у Кини. На пример, стојите у Пекингу. Разлика је огромна. Само сасвим бесловесан човек не би приметио велике културне разлике. И само би такав могао рећи: „Ми другачије разумемо људска права, што значи да то што ви радите, то је неправилно. Ми једемо хамбургере, а ви пиринач. Значи, ви сте будале“.
Нормално је да кажем: „Имате потпуно јединствену културу, традицију. Не би требало да оцењујем ваше погледе на свет из сопствене перспективе. Пошто сам ја гост, ја морам да уважавам ваша правила“. То је мој поглед и мој однос према мултикултурализму.
Уопште, како Вама делује актуелни тренд мултикултурализма?
— Генерално, мислим да су одређене националне културе у Европи толико јединствене да никакав мултикултураализам који је данас тако популаран у Европи нема шансе да преживи. И уз све технологије и комуникације, интернет, ипак се суштина није променила. Ми смо Чеси, они су Кинези, тамо су Руси, а ево овде Немци… Тај културни мултипростор не би требало тек тако сјединити, помешати, нити то може да се уради посредством било какве директиве ЕУ, или на пример указом руском председника.
Снимате психолошки трилер о младићу који задобија поверење старије жене. Зашто је, по Вашем мишљењу, ова тема актуелна?
— То је за мене важна тема… савремено друштво и младост имају тенденцију да запостављају старе и ову тему гурају у други план. Млади једноставно не желе да виде старост, она им смета, она их задржава. Бака се разболи, а ми не желимо више о њој да се бринемо, јер ако бисмо се старали о њој, не бисмо више имали времена да живимо весело и лагодно, да путујемо. А шта ћемо са бакицом? Дајте да је одведемо у неки дом и скинемо бригу са леђа. У савременом свету људи се пре свега оријентишу на себе и своје „ја, ја, ја“, на своје потребе. Ја и моја слобода. Али слобода има своју одређену границу. Слобода не би била слобода да у њој није садржана и нека неслобода у виду неког наређења, правила. И сам Бог ограничава нашу слободу када говори „не кради, не убиј, не буди груб према родитељима“.
Не говорим да сви морамо бити религиозни и ићи у цркву, већ говорим о коренима на којима растемо и на те корене не бисмо смели да заборавимо, ни ви ни ми. Посебно данас у западном свету, где влада политичка коректност, где ми, као, не бисмо смели да увредимо ове или оне, нити да кажемо ништа лоше на рачун мањина. Замислите, па ми се данас плашимо да кажемо реч „Божић“, јер је то хришћански празник, јер бисмо тиме можда увредили Јевреје који пак имају своју Хануку, и уопште како не бисмо увредили нерелигиозне. Зато се сада Божић назива „зимским празником“. Чини ми се да је то најава распада цивилизације.
Опет се претварамо да не верујемо у Бога и да нема Божића. Али ево, ја сам у земљи где стих националне химне каже „чувана Богом родна земља“. То значи да чак и ако сами не верујете у Бога, ипак постоји чврсти корен којег се никако не би ваљало одрећи. Истовремено, то се дешава са процесом самоубиства Западне Европе која сама сече своје корене. И сматрам да је то фатална грешка.
