Било да је одлучио да се пензионише или да се „само мало одмори“ до следећих радних победа, „принудни одмор“ Жозеа Мориња после одласка са клупе Манчестер јунајтеда представља крај једне фудбалске ере. Крај ере „господина посебног“.
У игри која је већа од живота, Жозе Морињо можда није био најбољи и најтрофејнији тренер у последњих деценију и по, али је најпознатији и најконтроверзнији португалски фудбалски менаџер обележио једну еру и редефинисао „најпопуларнију споредну ствар на свету“.
Могло би се рећи да је Морињова ера, више на утеху него на радост „гробара“, почела на стадиону Партизана у првој утакмици једног српског клуба у Лиги шампиона 16. септембра 2003. године, кад је фудбалска селекција Југословенског спортског друштва „ишчупала“ бод против будућег шампиона Европе.
Тада је мало ко после Партизановог и Морињовог дебија у најјачем европском такмичењу могао претпоставити да ће екипа непредвидивог Португалца завршити сезону подизањем трофеја у Лиги шампиона, али се већ на тој, обострано премијерној утакмици, могао видети тренерски рукопис „господина посебног“.
Ако ништа друго, видело се да је до тада мало познати менаџер од екипе састављене од махом просечних Португалаца направио ретко компактан тим, у чијој је игри свака упућена лопта више него употребљива. И да до тада никад дисциплиновани Португалци играју дисциплинованије од Немаца.
На крају сезоне, кад је „аутсајдер“ Порто „разбио“ Монако са 3:0, „господин посебни“ је постао најбољи светски (не само фудбалски) менаџер. Менаџер у позитивном смислу речи, човек који је у стању да од датих, просечних играча направи најбољи могући тим.
Иако је у претходној сезони освојио и Лигу Европе, Морињова ера је почела освајањем најважнијег клупског трофеја. Истина је, било је то пред крај Зиданове ере, после су дошли Роналдињо, Кристијано Роналдо и Лео Меси, а Барселона је освајала Лигу шампиона сваке друге године, али је у том периоду Жозе Морињо изменио филозофију фудбала.
И показао да је тренер/менаџер најважнији, што би Хрвати рекли „чимбеник“ у савременом фудбалу.
Јер само је он у најбољој деценији Барселоне могао да је спречи да освоји титулу европског шампиона, било са Челсијем, било са „распалим“ Интером из Милана, с којим је после полувековног поста освојио титулу првака старог континента. Иако није био на клупи Челсија кад се лондонски тим „попео на кров“ Европе, Морињо је био најзаслужнији што се један, и за сада једини лондонски клуб успео на трон.
Као што је речено, био је менаџер у најбољем смислу те речи. И на терену, и ван њега. Једна од његових најпознатијих „фора“, коју нико није успео добро да ископира, јесте давање бомбастичних изјава на граници увреде противничког тима дан уочи утакмице, а потом излазак на терен сат пре почетка меча, како би на своја плећа „преузео“ бес противничких навијача, не би ли његова екипа одиграла у растерећенијој атмосфери.
О прашини која се дизала сваким његовим јавним наступом не треба трошити речи. А сваки његов јавни наступ био је од користи његовој екипи и на штету противничким екипама.
Истовремено, лепушкасти и харизматични Морињо заинтересовао је многе припаднице лепшег пола за фудбал, али се никад није упуштао у афере, нити је давао „месо“ таблоидима да дижу тираже његовим секс-скандалима.
Човек чија је играчка каријера била више трагична него комична, постао је можда најбољи европски клупски тренер свих времена и ауторитарно је водио највеће европске клубове. Чак и у „лошим сезонама“ је освајао трофеје.
Једини проблем који је сâм себи направио, јесте то што су се од њега очекивале титуле првака Европе, док су се национална првенства и купови подразумевали. Зато је и тамо где је подбацио, у Реалу и Манчестер јунајтеду, у просеку освајао по једну титулу годишње. Чисто да не поквари статистику. И своју и великана где се „обрукао“.
Иако је родну груду напустио пре скоро две деценије и мада му се није остварила жеља да седне на клупу репрезентације, Португалци су му указали част коју нису ни једном Еузебију, ни Кристијану Роналду — у родном граду Сетубалу добио је „Улицу Жозеа Мориња“.
Зато и неуспех, ако је неуспех освајање три титуле од којих је једна европска (лига Европе) у три сезоне у Манчестер јунајтеду, који је окончан отказом, неће умањити Морињов допринос „најважнијој споредној ствари на свету“.
Све и да се повуче из фудбала за сва времена или да настави каријеру у све лошијим клубовима и без значајнијих успеха, „господин посебни“ ће остати један од највећих тренера у најпопуларнијој игри са лоптом.
То што је пао са трона после нешто мање од две деценије и није његова кривица, већ је заслуга модерног фудбала који се мења готово из сезоне у сезону. Уосталом, Барселона, можда и најбољи клуб у историји фудбала, прочитана је за нешто мање од деценије. А „господин посебни“ трајао је дупло дуже.
