Пред обележавање Дана Републике 9. јануара, првог откад је ступила на дужност председнице, у интервјуу за Спутњик Жељка Цвијановић истиче да је узбуђена и поносна, али и да осећа додатну обавезу, те да је то време великог усхићења и окупљености грађана око своје Републике.
Нису сви тако усхићени. Добили сте и ви неке прилично морбидне честитке. Да ли страхујете да ће неко покушати да поремети тај дан?
— Увек постоји одређени ризик да нешто може да покуша да поремети велики свечани дан. Међутим, сама та „честитка“ је нешто што се дешава већ неколико година. Стижу на адресе институција РС углавном поводом 9. јануара и то говори у суштини неколико ствари, а највише о онима који су потписници, али исто тако и о томе како се жели послати порука да РС није добродошла у оквиру БиХ, да постоје многи људи који живе у другој половини државе који сматрају да ствари треба да буду постављане онако како они мисле да треба. Ту је и порука да се не оставља баш пуно простора за дијалог и толеранцију, као и о Босни која је скројена по њиховој мери у којој нема простора за Републику. Ове године ми Дан Републике обележавамо под слоганом „Поносна и вечна“ и мислим да је све оно што треба да знамо садржано у том слогану.
Српска практично од самог настанка жуља неке факторе у БиХ и ван ње и због тога се уочи тог дана увек нешто ускомеша. Ове године то су дешавања повезана са случајем смрти Давида Драгичевића. Како Ви видите позадину тог случаја и да ли мислите да је расплет близу?
— Очекујем да јесте близу. Кад то кажем превасходно мислим да је одговорност на институцијама које треба да дођу до истине, а то је тужилаштво. Оно треба да дâ одговор на страдање једног младића. А све друге ствари које су се дешавале везане за тај случај… Морам рећи да сам несрећна што је дошло до политизације једне породичне трагедије. Елементе политизације дефинитивно можемо препознати — инволвираност политичких субјеката, опозиције, а кад погледате мало шире видите да то баш није изоловани случај, да имате образац. Било је много примера где се индивидуални проблем настоји злоупотребити да добије сасвим другачију конотацију. Наравно да је страшно сазнање да се једна породица суочила са тако тешким губитком. Дакле, остаје наше очекивање да се тај случај реши, да тужилаштво изађе са јасним ставом и ако треба да уследе одређене санкције, али није улица место где се добијају и губе избори, није улица место које диктира како ће радити одређене институције.
Да ли је претерано рећи да је то био и покушај обојене револуције?
— Јесте покушај обојене револуције. Читав низ година указујемо на одређене појаве и елементе који се могу подвести под тако нешто. Ствари у БиХ су сложене, али су такве и у целом региону. Много је отворених питања. Међутим, имате и нешто друго. Кад у региону, конкретно код нас у БиХ и РС морате да се опредељујете за једну или другу страну, онда то увек постане матрица и за дешавања ове врсте — да трпите притиске, да имате укљученост међународне заједнице, не само у дневнополитичком животу, него се малтене тражи да се сврстате на једну страну. Данас кад су исцрпљена оправдања за такво понашање направљена је антируска хистерија. И џаба што ви кажете: „Мали смо, нисмо фактор на глобалном плану, желимо да све несугласице које имате што пре решите и пустите нас на миру, а не преко нас да се дешава“. Упркос томе што шаљете такве поруке настоји се од вас направити играчка у некој великој игри.
У чему се тај притисак огледа?
— То се може видети у БиХ уз објашњење да се сад мењају услови за активацију плана ка чланству у НАТО, да се спречи неки руски утицај. Пре 10 година поставили су неке услове, а сад су их склонили и сад одједном може и без услова, само да се наводно ишчупамо из „руских раља“. А ми хоћемо мир, стабилност у РС, да институције раде свој посао. Наша порука је: „Пустите нас да радимо с миром, да јачамо, да се консолидујемо“. Али очито да то некоме није у интересу и кроз дневну укљученост, јер имате међународну заједницу која је буквално сврстана на једну страну и апсолутно жмури на оба ока кад су у питању ови други.
Међународна заједница је еуфемизам за Запад. Да ли кад кажете да постоји умешаност међународног, односно западног фактора, располажете и неким информацијама?
— Наравно да располажемо. Не могу да их презентујем, али постоји укљученост, подршка свима који желе да пишу, раде, говоре против оних који су на власти, а они који су на власти нису по мери онима који подржавају све те покрете.
Поменули сте и тежњу одређених фактора да увуку БиХ у НАТО по сваку цену. Да ли и то има везе са превирањима у РС?
— Између осталог има, али генерално гледајући то је простор у којем треба да се смањи руски утицај, иако га и не примећујемо на начин који би подразумевао да вас неко за нешто условљава. Све ове године видим врло доследан и принципијелан однос Русије према оном што је дејтонска БиХ и захвална сам на томе. Што неко то жели да прикаже на други начин, проблем је ширих размера који не можемо решити ми у РС, нити у Србији. С друге стране, управо из западног света добијали смо многа условљавања, некад под плаштом европских интеграција, па се каже: „Ово су специфични услови према земљи кандидату за чланство“, до неких других који воле микроменаџмент у којем многи амбасадори сматрају да је сасвим нормално да вам дођу у институцију и, упркос томе што као озбиљан политичар нећете главом кроз зид, кажу вам: „Наш став је да то не може да пише у закону“. То није нормално, али се дешава.
Да ли због тих условљавања страхујете да се БиХ може десити нешто слично Македонији, да се неким инвентивним методама заобиђе воља Срба и РС и Босна буде увучена у НАТО?
— Нећу да се бавим фаталистичким сценаријима, али сигурно да постоје различите намере како да се доскочи ономе што је урадила РС. Пошто и ми знамо да то постоји, у октобру 2017. године донели смо резолуцију о заштити уставног поретка и војној неутралности у којој не говоримо специфично о НАТО-у, него генерално о укључивању у војне савезе. Важан оријентир је и како се понаша Србија, а с друге стране коначна одлука је на народу — да се изјасни на референдуму.
С обзиром на такву атмосферу не изненађује што многи страни експерти, укључујући и бившег британског дипломату Тимотија Леса, предвиђају да ће РС да напусти БиХ. Да ли Ви за свог мандата видите РС и даље унутар БиХ?
— Видим РС која ће сваког дана бити све јача, свеснија колико је важно да опстане. Много је било настојања да се Српска умртви и девастира. И упркос свему ми смо јачи и стабилнији, са много већом свешћу да не постоји други оквир који ће нам гарантовати ту сигурност како нам гарантује РС. Ту лежи и мој одговор. Нећу да предвиђам шта ће се десити са БиХ, до сценарија да је могуће да сама од себе одумре, пошто је невероватно да тамо немате партнера ни за једну озбиљну причу, да увек имате само тврдоглаво одбијање с неке стране, која је углавном политичко Сарајево. Али увек се настоји бацити кривица на РС и сви се могући и немогући странци баве Српском, а мало ко прича колико је БиХ пуна дефицита. Зато што немате унутрашњи дијалог. А немате га зато што је тај део међународне заједнице увек био раме за плакање једној страни, увек у функцији спровођења углавном бошњачке политике, без имало слуха за било шта што се односи на српски народ, па чак и хрватски народ.
И они су незадовољни.
— Много су незадовољни. Али ништа не може помоћи ако у оквиру БиХ немате довољно жеље да се учествује у дијалогу а тога нема у Сарајеву. Зашто? Зато што су их странци стално мазили, говорили им: „Немојте ви с њима причати, ми ћемо им казати да то мора“. Замислите земљу у којој странци толико година након рата служе као гласници. Дакле, нисам превелики оптимиста кад је у питању функционисање БиХ. Видели смо како то изгледа и кад је председник Додик изабран за српског члана Председништва БиХ, да малтене нема простора ни за кога ко долази из РС, осим ако хоће неуморно да клима главом. За сваког ко дође са својим ставом из РС у стању су да се на њега најстрашније обруше и пошто су немоћни да сами доведу ту ствар до краја, по правилу трче у стране амбасаде да им они помогну да тог неког доведу у ред.
Све што се дешава у БиХ је део ширих процеса у региону. Најновији је фактичко укидање границе између Албаније и тзв. Косова. Да ли онда и РС има право да тражи да се укине граница на Дрини?
— Ако примењујемо исту рецептуру и ако формула вреди за све онда би то било логично. Али чим је то рекао неко од функционера из Србије, ваша премијерка, видели сте реакцију. То је политика вишеструких аршина. А врло је легитимно да то питање ставите на дневни ред и кажете: „Да ли се то односи на све или само на неког изабраног?“. Ти двоструки аршини су најблаже речено иритирајући, да неком стално толеришете шта год да уради. Ако боље погледате видећете да се толерисање Запада углавном односи на оно што раде политичко Сарајево и Албанци. То је видљиво и кад ЕУ упозорава две стране да се уздрже, а имате само једну страну која уводи таксу, формира војску. Мислим да је Косово много намучило ЕУ, иако они то не смеју да признају. Они њих много потцењују. Функционери Косова знају да се прилично наругају функционерима ЕУ, стално им показују да им је место у неком ћошку, да уопште нису важни као неко ко доноси одлуке. То постаје занимљив феномен. Сви смо изразили став да се крећемо ка Европи, а ви их омаловажавате, кажете: „Небитни сте“, а онда очекујете да остатак регије има неки однос према тој ЕУ.
Ако Београд буду притискали да решава питање Косова, да ли ће и РС тражити да се укључи у неко шире решење?
— То зависи од околности и како ће бити послагане ствари. Ми у РС желимо мир, стабилност, хоћемо да се нико са нама не игра, да не будемо полигон, јер смо превише мали за све те утакмице које је неко наумио да игра и наравно хоћемо да се према нама спроводи иста политика као и према другима, а не да си стално у неком ћошку, оптужен да си злочесто дете, а сви други, без обзира шта раде, добра су деца. Било би логично да се направи шири терен ако се решавају таква питања. Било би логично да РС има она права која је себи дало рецимо Косово. А на који начин ће се нешто дешавати у будућности, отом потом. Не бих да унапред дајем неке квалификације, али знам да не можете дуго објашњавати да ваш народ нема право које неки други народ има.
Како видите РС на крају свог мандата?
— Још јачу, још стабилнију. Сваке године расте свест о важности Републике. Јако сам поносна што знам да је политика којој припадам помогла да та свест упорно расте. На крају мог мандата видим је још спремнијом да се ухвати у коштац са свим изазовима, да идемо заједно даље и развијамо најтешњу, присну сарадњу са Србијом. У неким другим околностима видећемо како ће се ствари дешавати на регионалном плану. Можда могу да кажем још укљученију у све процесе.
Можда и више интегрисану са Србијом?
— Те везе су дефинитивно ту. Како је видим ту интеграцију? Она прво постоји на дневном плану и то је много важно. Она постоји и ментално, политички блиско, постоји и правно преко споразума о специјалним паралелним везама који је опет проистекао из Дејтона. Ви вероватно постављате питање о формалној интеграцији. Ја знам да би грађани РС и српски народ дефинитивно, без изузетка, сви желели да буду у оквиру Србије или да су заједно са Србијом, али на то наравно утичу различите околности, а не само њихова жеља и воља.
