То је наставак Пушкиновог романа „Евгеније Оњегин“, а радња се одвија у савременој Француској.
Како сте се уопште упознали са романом „Евгеније Оњегин“?
— То се догодило два пута. Први пут кад сам била тинејџерка, на часу руског, али ми се тада дело чинило веома сложено. Нисам била посебно одушевљена, а осим тога, читали смо само неке делове из романа.
— Касније сам се поново сусрела са делом, када сам слушала оперу Чајковског и била сам очарана. Након тога сам поново прочитала роман, постала сам опседнута њиме, прочитала сам многе преводе на енглески и француски. Тако да сам се са делом сусрела двапут и то захваљујући музици, а не књизи, јер у Европи Пушкиново дело није много познато.
Испоставило се да сте написали књигу, знајући да је мали број читалаца упознат са оригиналом. Да ли је потребно прочитати Пушкиново дело пре Вашег романа?
— Да, ја сам знала да већина људи није чула за Пушкинов роман. И знам да ће они који су читали дело бити непријатељски настројени према мом наставку. Рећи ће: „ Како си се уопште усудила да дираш класику?“ Али то ми није сметало, јер сам желела да узмем елементе из романа који су на мене оставили утисак. Мој циљ је био да их издвојим и направим од њих нешто другачије. Ова идеја ме је прогањала одређено време. Одмах сам одлучила да ће то бити поптуно нова радња која се одвија у савременој Француској, са много нових елемената, тако да можете уживати у њој и без Пушкиновог оригинала и без опере Чајковског. Али ако сте се пре читања мог дела упознали са оригиналом или ако сте слушали оперу, онда ћете наићи на смешне и занимљиве детаље. Било ми је драго када сам сазнала да су након моје књиге многи тинејџери у Француској купили Пушкинов роман. Упознали су се са „Евгенијем Оњегином“, а ја сам због тога много срећна.
Да ли сте желели да напишете, попут Пушкина, роман у стиховима?
— Неколико година се та идеја вртела по мојој глави, покушала сам некако да је искористим, али ништа није успевало. Једноставно, нисам знала шта да радим с њом. Једне вечери сам била заузета првим поглављем, чија се радња одвија у метроу. Знала сам да књига треба баш тако да почне, али ми није успевало. И одједном сам урадила две ствари. Преписала сам је у слободном стихом и додала сам глас наратора. Испоставило се да је управо наративна дистанца коју пружа иронични наратор, оно што ми недостаје. То је наравно урадио и Пушкин, али на почетку нисам схватала да је наратор посебан лик и то веома важан. Играла сам се са том техником и успело ми је, тако да сам те вечери написала цело прво поглавље.
То је веома важан елеменат, јер је приповедач „Оњегина“ један од најзанимљивијих приповедача у историји књижевности. Да ли сте осећали да ступате у дијалог с њим?
— Не бих се усудила да тако кажем, веома је претенциозно. Играла сам се половима, јер је мој наратор женског рода. Пушкин има тренутке када је наратор мало заљубљен у Татјану. А ја сам одлучила да у мом делу женски лик у улози наратора буде мало заљубљен у Оњегина и да буде у одређеној мери Татјанина саучесница. Иначе, ово је било веома тешко превести на енглески језик, због тога што у енглеском нема одреднице за полове, па није могуће одредити ког рода је наратор, док је у француском и руском језику очигледно да је реч о женском наратору. Мени је било важно да то буде женски глас, ироничан, који држи дистанцу између себе и текста.
Дело сте написали у слободном стиху, чиме се веома разликује од „Евгенија Оњегина“, који је познат по специфичној строфи. Да ли сте размишљали да дело напишете користећи „оњегинску“ строфу?
— У почетку сам размишљала о томе, али сам одустала од те идеје. Могу рећи да се припрема мјузикл адаптација, за који сам написала целу песму „оњегинском“ строфом. Међутим, у књизи је нисам користила. Француски стихови се разликују од руских, јер у руском језику постоје акценти. Тако да обични тетраметар тадá-тадá-тадá-тадá, код нас није могуће користити. У Француској је традиционални облик александринац. То је веома строга форма, коју сам користила на неким местима када сам желела да нагласим иронију, високопарност и строгост. На пример, у француској верзији учитељ говори искључиво у александринцу, јер је то конзервативни начин, а учитељ је и сâм веома старомодан, строг и стар.
— Одлучила сам да не користим „оњегинску“ строфу, јер је то веома груба структура. Осим тога, мушке и женске риме се другачије понашају у француском језику. То би била шала коју нико не би разумео. Француски читаоци разумеју зашто је александринац смешан стих — због тога што је веома старомодан. А још једна крута форма би звучала превише строго, али не би имала такву конотацију за француског читаоца.
Када смо читали у школи „Евгенија Оњегина“, чинило се да знамо да су главни ликови тинејџери, али нисмо то схватали у потпуности. Ви радњу премештате у савремену Француску, све се променило: седамнаестогодишњи млади човек с почетка XIX и с почетка XXI века изгледа потпуно другачије. Да ли сте размишљали како ће то утицати на Вашу књигу?
— Много сам размишљала о узрасту. Нисам желела да само препишем Пушкина, него сам хтела да се поиграм и са другим детаљима, на пример са типичним љубавним тинејџерским романом. У таквим романима увек постоји млада девојка, која је на пример заљубљена у друга своје старије сестре или у старијег брата свог најбољег друга. Управо због тога је у мом роману Татјана млађа од Олге, иако је у Пушкиновом делу обрнуто. Она је очарана Оњегином, али када она има 14, а он 17 година, чини се као да их дели цео свет. То ми је помогло да створим осећај дивљења. Одлучила сам да наставак приче сместим десет година касније, јер је узраст од 24 године и 27 година период када се налазите између младости и одраслог живота, то је период када размишљате о свом искуству и свом животу.
— Такође је важно да се двадесетогодишњи Евгеније присећа периода када је имао 17 година и мисли: „Дођавола, био сам сувише млад, до лудила млад!“. Када имаш 17 година, не сматраш да си млад, чини ти се да си одрастао, али то није тако.
— Ја разумем да је у Русији веома важна веза између моје књиге и Пушкиновог оригинала, али је у мом случају она повезана и са многим другим књигама за децу и омладину.
Да ли сте опет прочитали своја љубавна писма од пре десет година?
— Нисам их писала! Жао ми је због тога, али нисам писала писма у том периоду, а ни касније. Што се тиче романа, било ми је веома важно и веома тешко да напишем љубавна писма. Желела сам да звуче веома искрено и отворено. Због тога сам много размишљала о фразама које смо ми користили у том периоду. На пример, у француском постоји израз „Je me demandais si tu avez des sentiments pour moi“, што значи „Желела бих да знам да ли осећаш нешто према мени“, ово је величанствени еуфемизам. Тинејџери га стално користе и ја сам желела да употребим управо тај израз, јер не можете само да питате „Волиш ли ме?“, није лепо. Због тога сам ја цело писмо писала на такав неодлучан начин: „Можемо да идемо да гледамо ’Спајдермена‘, али ако не желиш, није проблем. Можда имаш девојку или си геј, или је нешто друго у питању, али ако је тако, нема везе, све је у реду“. Много ми се допада како је то испало на француском језику и сматрам да је то један од тренутака у роману када иронија уступа место чистим осећањима.
Постоји позната прича о Пушкину који је узвикнуо „Ој Пушкине, мајсторе!“, када је завршио једно од својих дела. Да ли се и у Вашем случају десило слично када сте завршили књигу?
— Мислим да се десило, мада не у случају ове књиге. Понекад пишеш књигу и осећаш: ово је добра књига, срећна сам што сам је написала. Са овом књигом је било мало теже, јер романи, а посебно тинејџерски, пролазе неколико фаза и у одређеном моменту ви не можете да поднесете тај текст, јер га је уредник већ три пута враћао са корекцијама и више немате снаге да то читате испочетка. А после тога наступа фаза када поново заволите књигу. Читаоци почињу да вам пишу о својим утисцима и твоја књига опет почиње да ти се свиђа.
— Заправо сам се са тим сусретала и у Француској. Постоје људи који у сваком случају воле да осуде некога. „Тинејџери сада ништа не читају, класици нису за њих, баш су им потребне адаптације“, као да ја својом књигом покушавам да збришем сву класику са овог света. То није тачно, јер како сам већ рекла, многи читаоци су после моје књиге купили Пушкинов роман. Тако да такви људи уопште нису моја публика и немам разлога да се расправљам са њима.