Немачка и Француска потписале су у Ахену нови споразум којим су се обавезале на продубљивање сарадње у областима спољне и одбрамбене политике, као и на ближе економске интеграције.
Француски председник Емануел Макрон и немачка канцеларка Ангела Меркел тај споразум потписали су на 56. годишњицу Јелисејског споразума, који су потписали тадашњи француски председник и немачки канцелар Шарл де Гол и Конрад Аденауер, а који је постао симбол помирења два бивша непријатеља и окосница осовине која ће чинити основу европских интеграција.
Церемонија потписивања новог споразума одржана је у Ахену, престоници Карла Великог, франачког краља и првог владара Светог римског царства, који је под својом владавином у 9. веку ујединио Западну и Средњу Европу.
Проширени Јелисејски споразум потписан је, како преносе агенције, са циљем да се покаже да је осовина око које је настала ЕУ и даље јака, упркос нарастајућем евроскептицизму и национализму.
У том смислу протекли су и церемонија потписивања споразума и говори након тога. Немачка и Француска морају да преузму одговорност, рекао је француски председник, у Европи којој прете „брегзит“, растући национализам и изазови тероризма, миграција и дигитализације.
За немачку канцеларку, споразум обнавља „темељну сарадњу две земље“ и потврђује да ће се две земље, руку под руку, суочавати са изазовима нашег времена.
Међутим, осим узвишене реторике и симболике, изгледа да споразум није задовољио никога — ни евроентузијасте, ни евроскептике. Од када су се двоје лидера сагласили да „обнове брачне завете“ пре две године, окружење у којем делују променило се, може се рећи, из основа.
Ангела Меркел је, после 18 година проведених на челу Хришћанско-демократске уније, услед лоших изборних резултата, одлучила да се за две године повуче из политичког живота, док су протести „жутих прслука“ ослабили ауторитет шефа Јелисејске палате.
Макрон је морао да одустане од амбициозних планова за реформу ЕУ, које је изнео у говору на Сорбони 2017. године. Његове идеје о буџету еврозоне, који би јој дао више финансијске моћи, као и порези за интернет компаније, наишли су на жесток отпор у Берлину.
Такође, и политички пејзаж ЕУ измењен је откад су на власти у Италији, Пољској, Мађарској… суверенистичке снаге које се противе јачању ингеренција Брисела на рачун националних држава-чланица. Ту је и неизвесни расплет у вези са ’брегзитом‘“, за чију се најгору варијанту —излазак Велике Британије из Уније без споразума — припремају све остале чланице.
У таквом окружењу и у таквим околностима, Макронов план за обнову Јелисејског споразума морао је да буде мање амбициозан него што је француски председник испрва планирао. То је и нагнало Барбару Кунц, аналитичарку Француског института за међународне односе, да споразум из Ахена назове „споразумом са најмањим заједничким садржаоцем“.
Антон Хофрајтер, шеф посланичке групе Зелених у Бундестагу, споразум из Ахена назвао је „лепом сликом, али са једва неком суштином“, док Хенрик Ендерлајн, потпредседник берлинске Херти школе државне управе, за споразум каже да је симбол тренутног стања француско-немачких односа, који су на симболичком плану снажни, али су садржински слаби.
Процес европских интеграција базирао се на француско-немачкој осовини, констатује професор Факултета политичких наука Слободан Самарџић. Када год је било потребно направити реформски корак напред или убедити чланице у друге иницијативе, то су представљали немачки канцелар и француски председник.
„То је деценијама тако трајало и то је била једна практична осовина, која је давала сигурност другим земљама да ствари треба прихватити чак и онда када изгледају нејасно“, објашњава Самарџић.
Међутим, последњих година, како је ЕУ ушла у кризу, француско-немачка осовина је изгубила на убедљивости, сматра он.
„Она се просто разлабавила унутар себе, самом чињеницом да је Немачка економски далеко напредовала, а Француска назадовала, тако да то више није могло да буде тако убедљиво.“
Сада та осовина не може да реши главне проблеме ЕУ — евро је слаб у односу на остале валуте широм света и ЕУ стагнира док се неки други региони широм света развијају, додаје Самарџић. Ту су још и „брегзит“ и мигрантска криза. Према Самарџићевим речима, покушај реформе ЕУ је немогућ зато што је сам поступак реформе компликован, будући да ЕУ данас има 27 чланица.
Макрон и Меркелова, према Самарџићевом мишљењу, покушавају да делују пропагандно, односно да снагом својих ауторитета убеде државе чланице и грађане ЕУ да француско-немачка осовина поново може да покрене читав процес.
„Чини ми се да је ово један манифестни догађај. У ономе што је медијски представљено, нисам видео ништа ново. Две земље хоће да ојачају односе, међусобну помоћ, привредну сарадњу, хоће да покрену појачање одбрамбене и безбедносне моћи ЕУ, али ту нема никаквих конкретних идеја“, тврди Самарџић, коме се чини да Француска и Немачка купују време.
„Са једне стране, криза даје лоше резултате, с са друге стране, јачају снаге које другачије гледају на европске интеграције и на ЕУ генерално и које покушавају да створе некакву алтернативну политику. Тако да у једној магми догађаја они (Макрон и Меркелова) покушавају да својим ауторитетом приволе или привуку што више учесника европских интеграција.“
Проблем је, међутим, у томе што слаби ауторитет не само осовине, него и француских и немачких лидера појединачно, наставља Самарџић. Према његовим речима, Макрон је за кратко време испразнио енергију коју је раније показивао. Са друге стране, Немачка има све више унутрашњих проблема, пре свега политичких. Ти проблеми манифестују се кроз јачање Алтернативе за Немачку, а такође и Ангела Меркел, чији је ауторитет до скоро био неспоран, полако одлази са сцене.
„Споразум зато личи на надувани балон који је пуштен у етар, а колико ће летети не зна се“, каже Самарџић.
Споразум је мета напада и евроскептика из обе земље. Лидерка француског Националног окупљања (бившег Националног фронта) Марин ле Пен оптужила је француског председника за велеиздају јер планира да Немачкој преда Алзас и Лорену, две покрајине око које су се Париз и Берлин највише сукобљавали у прошлости.
Меркелову је код куће оштро критиковао лидер Алтернативе за Немачку Александер Гауланд због што је немачка канцеларка упала у Макронову замку и, макар теоретски, прихватила неке од његових идеја о заједничком буџету еврозоне, банкарској унији, заједничким порезима и европској војсци.
Споразум покушава да ухвати прикључак са прошлошћу, каже Самарџић. У почетку европских интеграција, уступање дела суверености било је прихватљиво јер су резултати тога били добри — стандард је јачао, људи су се слободније кретали, капитал се слободно улагао.
„Међутим, ту ЕУ стагнира. И ту се морају направити неки озбиљни реформски кораци, који би требало да наставе тренд развоја. Али изгледа да су они у томе заиста историјски стали. С друге стране, у историји немате вакуум, неки други јачају. То су те суверенистичке странке, које имају све више подршке. Њихова критика тог застоја интеграције је врло здрава, мада ни они као целина немају савез или некакав договор“, сматра Самарџић.
Тешко је рећи шта би суверенистичке странке, као алтернатива садашњим „мејнстрим“ странкама, оличеним у ликовима француског председника и немачке канцеларке, урадиле када би дошли на власт.
Оно што је јасно јесте да „мејнстрим“ политички покрети желе да спрече суверенисте да освоје власт, закључује Самарџић.
