Да ли су санкцијама нафтном сектору Сједињене Државе задале завршни ударац Венецуели са Николасом Мадуром на челу?
„Данас могу да кажем да је тријумфовао економски рат“, рекао је пре четири године председник Венецуеле Мадуро у телевизијском обраћању нацији после победе опозиције на парламентарним изборима.
Признавши победу опозиције у децембру 2015, прву након 16 година владавине социјалиста, Мадуро је тада подсетио на историју државних удара у Латинској Америци, окрививши противнике да покушавају да саботирају привреду земље која зависи од нафте и тако дестабилизују његову власт.
Сви покушаји да председника Венецуеле склоне са власти нису уродили плодом, зато се и могло очекивати да Вашингтон после свега прибегне најјачем адуту, увођењу санкција венецуеланском нафтном сектору, који ту државу одржава у животу.
Америчко министарство финансија саопштило је да су САД блокирале читаву имовину венецуеланске националне нафтне компаније ПДВСА у износу од седам милијарди долара и забраниле пословање с њом. Они који буду куповали венецуеланску нафту ризикују блокаду свог рачуна.
А у Венецуели се, мање или више, увек све вртело око нафте. Други мандат председника Венецуеле Карлоса Переса, од 1989. до 1993. године, обележило је то што је дозволио уплив страног капитала и приватизацију главних сектора индустрије и тиме земљу отворио превасходно за амерички капитал. То је потрајало до 1998. и доласка на власт социјалисте Уга Чавеза, чији је први потез био да национализује нафтну индустрију, чиме је погодио интересе водећих западних, пре свега америчких фирми.
Ту политику је наставио и његов наследник Мадуро, спречавајући америчке компаније да у Венецуели остваре жељени профит, између осталог и увођењем великог пореза на добит страним компанијама.
Oд тада и трају амерички покушаји враћања нафтног сектора под контролу њихових компанија. А за то имају добар разлог. Венецуела је још 2014. сменила са трона Саудијску Арабију и постала држава са највећим доказаним резервама нафте у свету. Према прошлогодишњим подацима америчке агенције за енергетске информације (ЕИА), оне износе 300 милијарди барела. Упркос томе, производња је константно у паду. Ем због тога што се није инвестирало у нафтни бизнис, ем што је цена нафте од 2014. године кренула стрмоглаво да пада, па је тако и производња са некадашњих 2,8 милиона барела дневно, крајем августа ове године износила само 1,2 милиона. САД, које су прошле године преузеле место највећег произвођача нафте, дневно „избаце“ око 11 милиона барела.
Шта америчке санкције нафтном сектору значе за Венецуелу јасно је из чињенице да та држава више од 90 одсто прихода од извоза којим пуни буџет добија управо продајом нафте. А највећи увозник венецуеланске нафте је управо Америка, која, према наводима немачке новинске агенције ДПА, годишње уплаћује Каракасу око 10 милијарди долара.
Члан Извршног одбора струковног удружења Српске нафтно-гасне асоцијације и сарадник Нафтног националног комитет Србије Небојша Ћулум за Спутњик каже да већ све те бројке довољно говоре о томе каква је тежина потеза Вашингтона.
„Круцијално тржиште за венецуеланску нафту је Америка, па је увођење санкција нафтном сектору практично прекидање сваког дотока новца у Венецуелу, тако да се политичка ситуација у њој доводи до тачке кључања. Паралелно са тим санкцијама, како преносе медији, одбијен је захтев Венецуеле да се њихово национално злато које је депоновано у Великој Британији, у вредности од 1,2 милијарде долара, испоручи влади у Каракасу. Тако је, дефинитивно, држава стављена у ситуацију да јој се обустављају сви приходи“, оценио је Ћулум.
Према проценама „Фајненшел тајмса“, за какво-такво функционисање државе у којој је све засновано на нафти, потребна је цена барела од бар 80 долара, а да би се вратио социјални мир и финансирали сви програми које је покренуо још Чавез, била би то цифра од нереалних 120 долара.
Тренутно у Венецуели послује више од 500 америчких фирми. Огромна инфлација иде наруку великим предузећима због постојања црног курса, а са њим и могућности остваривања енормних зарада. Према подацима ММФ-а инфлација је у септембру била 700 одсто. Још нема податак да ли је на крају 2018. догурала до прогнозираних милион одсто.
Да САД као свој завршни адут имају санкције нафтном сектору било је јасно када је августа 2017. Доналд Трамп потписао извршну уредбу којом је забрањена трговина обвезницама и акцијама које је издала венецуеланска влада и њена нафтна компанија ПДВСА. Тада се није задирало у финансирање трговине, извоза и увоза нафте и трансакција са огранком ПДВСА у Сједињеним Америчким Државама.
На питање шта, после најновијих америчких санкција, преостаје као могућност за пословање ПДВСА, Ћулум одговара да су они у тешкој ситуацији.
„Претпостављам да ће неке бајпасове да понуде Русија или Кина, са преузимањем одређених количина нафте које ће Венецуела да производи. Али то су сложена питања не само у политичком погледу него и у организационом, логистичком и сваком другом“, каже саговорник Спутњика.
Највећи руски нафтни концерн „Росњефт“ већ учествује у пет пројеката венецуеланског концерна ПДВСА и у тим пројектима има од 26 до 40 одсто учешћа. Тачније, руска компанија је Венецуели одобрила кредит од шест милијарди долара који је „враћен“ учешћем у поменутим пројектима и нафтом.
Зато су најновије санкције Вашингтона више од само америчко-венецуеланског нафтног питања.
