Својеврсни „манифест за Европу“ појавио се у водећим европским медијима попут „Гардијана“ и „Либерасиона“, с поруком да се „Европа као идеја распада пред нашим очима“, да је угрожена од „лажних пророка“, те да су је напустила два велика савезника, преко Канала и преко Атлантика, али и да је „континент рањив од растућег мешања Кремља“.
Потписници документа сматрају да су „популистичке снаге“ у Европи које помињу „националну душу“ и говоре о „изгубљеном идентитету“ демагози, а за себе тврде да су „европске патриоте“ и истичу да три четвртине века после пораза фашизма и 30 година после пада Берлинског зида предстоји „нова битка за цивилизацију“. Коаутори „манифеста“ су француски филозоф Бернар-Анри Леви, у Србији познат као човек који је својски подржавао ОВК и бомбардовање СР Југославије, писци Милан Кундера, Салман Ружди, Елфриде Јелинек и Орхан Памук. Међу онима који су га подржали су и Херта Милер, како каже Копривица, познати русофоб, која је оправдавала агресију на нашу земљи и јавно заступала идеју да Украјину треба наоружати а да НАТО треба да интервенише у њену корист против Русије. Потписници су и, према његовим речима, осведочени шовиниста и присталица „Велике Албаније“ Исмаил Кадаре, а из региона Абдулах Сидран, који је у време ратова деведесетих давао контроверзне изјаве.
Међутим, истиче Копривица у емисији „Спутњик интервју“, индикативно је да овај текст, иако написан као позив на либерализам, има „бољшевички тон“ и речник типа „борба“, „устанак“, „непријатељи подижу главе“, а како каже, „оно што човека одликује јесте да подиже главу, док само злотвори желе да га скрате за главу“. Типично је за левичарски манир узурпирање позиција интелектуланости у смислу да постоје само два мишљења: „наше и погрешно“, примећује наш саговорник.
Према речима Невена Цветићанина из Института друштвених наука, заједнички именитељ потписника „манифеста“ јесте да су либералне оријентације, али поред те Европе постоји и још неколико паралелних. Он указује да се либерална идеологија урушава зато што је исцрпела своју снагу да одговори на питања, али и због осиромашења и сужавања средње класе. Стога ова групација „покушава нешто из безваздушног простора“, док Европи стабилност може да донесе само умерена опција, какву су некад представљали Шарл де Гол и Конрад Аденауер, као и европска држава благостања.
На питање може ли се рећи да је заједнички именитељ аутора прогласа „сорошевски пројекат“, Копривица каже да је би то било сужавање и да је ипак реч о људима различите идеологије. Оно што им је заједничко јесте да сматрају да је демократија неспорни процес све док људи гласају на начин како они сматрају да је исправно. Копривица указује и на противречност да им смета „дух“ и душа“ са националним али не и са европским предзнаком.
„Они не знају шта значи бити национално неравнодушан, али кад се говори о њиховом такође конструисаном европејству спремни су да се заложе за те вредности, чак кажу да представљају европске патриоте“, каже професор ФПН-а. С друге стране, истиче он, не постоји европско сећање, већ постоје само национална сећања а Европа је „једна врста дестилата, преклапања заједничких националних сећања“.
„Другим речима, не можете бити Европејац уколико сте антинационални. Људи који су писали овај документ, као ни бриселски естаблишмент, не схватају да је завршено са Европом Европске уније, са путем без алтернативе. Та ера је прошла. Време је да се Европа призове памети, а оно што они зову популизмом није решење али јесте симптом да се овако више не може“, констатује Копривица.
Сагледавајући ситуацију нешто друкчије, Цветићанин каже да ЕУ неће пропасти, али неће ни остати иста. У Европи, каже, постоји неколико групација: радикални левичари, либерали са свим варијацијама, конзервативци и популисти, а како оцењује, постоји сукоб „центра и маргина“, при чему и у једном и у другом блоку постоје и леви, и десни. Прогнозира да неће један пол да победи маргину, али ни да центар неће остати исти него ће доћи до нове синтезе и биће поново успостављена тачка равнотеже.
Часлав Копривица напомиње да је од односа снага који ће бити успостављен у новом сазиву Европског парламента после избора у мају много важнији однос снага у националним парламентима. Такође напомиње да залагати се за принцип националне државе никако не значи залагати се за затвореност.
„Ако је Де Гол говорио о Европи од Атлантика до Урала, то је потпуно супротно од онога што сада ради Брисел који од 2014. заједно са Америком води политику конфронтацију са Русијом због Украјине, где су они подржали државни удар. Мора се наћи права мера између отаџбине и Европе – нити искључиво отаџбина, нити искључиво Европа“, истиче наш саговорник, који верује да језгро Европе треба да буде конституисано на три темеља: традицији грчке филозофије, римског права и хришћанства, а не да се полази од тога да Европа почиње од просветитељства јер се „тиме сече корен Европи“.
Цветићанин посебно истиче да, у трагању за решењем Европа не сме поново да уђе у трагедије које смо ми на овим просторима најгоре осетили зато што смо „колатерална штета“. „Треба узети у обзир шта све ово значи за Србију и нашу стабилност“, примећује Цветићанин.
Корпивица, с друге стране, упозорава да ако превагне ова Европа чији су експоненти потписници манифеста, то ће значити наставак геополитичке конфронтације са Русијом, али и наставак одређеног геоплитичко начина мишљења који подразумева да треба контролисати традиционалне сфере интересовања тих великих западних империја, при чему је Југоисточна Европа једно од тих подручја.
Како напомиње, сведоци смо „подлог савеза“ и „непринципијелне коалиције“ између америчких неоконзервативаца који воде политику конфронтације са Русијом и ових људи који себе разумеју као идеолошки далеке од америчког естаблишмента, али то и није толико изненађујуће.
„Пре свега и након свега, спољашњи противник остаје Русија. Ако је то тако за ту Европу, Србија ће бити колатерална штета, односно ми ћемо и даље бити њима на мети. А унутрашњи противник те Европе нису само тзв. популистичке снаге и не само конзервативци већ читава предпросветитељска традиција европског сећања. Ако они победе, могу да направе једну врсту геополитичке коалиције са Британијом и Америком. Европа ће морати да се преиспита и нађе унутрашању меру када је реч о њеним политичким снагама, али бојим се да кад се ради о маргинама Европе, у које спадају Русија и Србија, да ћемо ту имати континутет истог геоплитичког размишљања које већ стотинама годинама обликује перцепцију и деловање Запада и према Русији и према нама“, закључује Копривица.
