Каква ли је поплава понела Беџета Пацолија?
У једном тренутку, када је улазио у политику и оснивао Алијансу за ново Косово, београдска политичка чаршија коментарисала је да се коначно појављује човек у Приштини са којим ће бити могуће направити некакав договор. Није нико гајио илузију да ће се досегнути до обострано прихватљивог статусног решења, али се надало да много тога, подведено под „техничка питања“, може бити испреговарано. Између осталог и бројне ствари везане за будућност економских односа, инвестиције…
У интересу косовских Албанаца је да са Београдом раде на укључивању у пројекат „Један појас — један пут“, да осигурају енергетску безбедност прикључивањем на руско-српски стратешки гасовод, да развијају железницу, као што је у интересу Београда да користи ресурсе са Косова и Метохије, привредним повезивањем релаксира политичке односе и за деценију-две отвори статусне разговоре у сасвим новом амбијенту.
Претпостављало се да Пацоли, као успешан бизнисмен, то може разумети. За разлику од УЧК гарнитуре, до лаката огрезле у разним нечасним пословима. Сада је Пацоли, као никада раније, ову тезу потпуно „развалио“.
Да ствар по наше будуће односе буде гора, он је представљен као „шеф дипломатије Косова“. Ако нам „шеф дипломатије“, по функцији обавезан да мери сваку реч и осетљиво приступа приликом јавних обраћања, нешто тако мисли, шта да очекујемо од трговаца људским органима који седе у „Влади Косова“?
Елем, за Пацолија је Ивица Дачић „представник криминалног режима“, „заменик балканског кољача Слободана Милошевића“, шеф дипломатије државе „одговорне за неколико ратова на Балкану“, човек са „криминалном и шовинистичком позадином“, особа која би приликом уласка у зграду УН на Ист риверу требало да „поцрвени“.
За Беџета је све једноставно: Слоба је Хитлер, а Ивица му дође као неки Геринг, можда Рибентроп или Химлер. Овога пута Пацоли није спомињао Александра Вучића. Ако је већ цео шаржер испалио на Дачића, живо нас интересује са ким ће председника Србије упоредити. А полако се стварају околности да и тога буде. Јер, приметно је да албански политичари губе живце.
Враћање на наратив о „балканском касапину“ је најбољи показатељ нервозе. Можда и најава делиријума. Свакако, разлоге за ово треба тражити и на унутрашњем плану.
Тензије на албанској политичкој сцени расту геометријском прогресијом. Дрма се столица и Едију Рами, о везама власти и нарко-картела увелико се расправља у албанском парламенту, на Косову и Метохији је отворено питање албанских злочина, истина споро и траљаво — али тужилаштво Специјалног суда за злочине ОВК почело је да ради свој посао, прича о „жутој кући“ се периодичним иступима Дика Мартија константно подгрева, а истовремено су сви заједно под притиском међународне заједнице због одлука против Србије којима је грубо прекршен споразум ЦЕФТА, исто као што ће сада почети притисак да обнове комуникацију са Унмиком.
Актуeлизована је тема одговорности Албанаца, не у медијима, већ у институцијама, чак и у међународним организацијама, неко од политичара ће због тога морати да плати високу цену.
Разумљиво, нико од њих не би да остане последњи за асталом и да му буде испостављен рачун!
Коштаће то много. Удар на Ивицу Дачића мотивисан је покушајем хомогенизације бирача, остваривањем високе подршке у албанском јавном мњењу и самим тим опстанка на политичкој сцени. Рачуни се, у оваквим ситуацијама, обично пишу на име оних који више никакав рејтинг немају, најпре страдају ислужени кадрови, политичари са мршавом подршком, људи са скромним утицајем и самим тим танком залеђином.
Има ли лакшег решења за подизање рејтинга од напада на Београд? То је толико пута успело разним албанским политичарима претходних година, да уопште не треба сумњати у делотворност рецепта. Без обзира на све изнете бесмислице. Јер ако је Дачић такав каквим га Пацоли представља, зашто су га Албанци све ове године прихватали за преговарача?
Међутим, узрочника нервозе међу Албанцима треба тражити и на другим странама. Најпре, процес који су започели 2008. године не само да не иде жељеним темпом, него чак ни у жељеном смеру.
Џорџ Буш Млађи им је током посете Тирани јуна 2007. године рекао да прича о „независности Косова“ неће ићи глатко, али и обећао да то неће трајати у недоглед. У Београду ће бити инсталирана „кооперативна гарнитура“, установиће се политика „меког приземљења“, прилагодиће се нашим условима „споразум између две Немачке“, па ће „Република Косово“ у разумном року добити столицу у УН.
Американци, Британци и Немци су се баш потрудили, лобирали су по свету за „независно Косово“, у једном тренутку је број чланица УН које су успоставиле билатералне односе са Приштином премашио 100, док су истовремено вршили невероватан притисак на Београд, условљавајући евроинтеграције „нормализацијом односа“. Што је само био еуфемизам за „признавање Косова“.
На последњој седници Савета безбедности немачки амбасадор у УН нам је то и директно потврдио. Оптимизам међу Албанцима подгревало је и стално попуштање Београда под притиском САД и ЕУ, тако су делимично легитимизовали свој статус у међународним односима, добили чланство у међународним спортским организацијама, примљени су у Светску банку, ММФ…
У том контексту су разумели и идеју о „разграничењу“, схватајући је као параван за сакривање одлуке којом би Београд успоставио дипломатске односе са Приштином. Мало би се они ту нечега и одрекли, рачунајући у територији делова општина Зубин Поток и Лепосавић, били би принуђени на уступке Заједници српских општина, али када се подвуче црта, добили би признање, постали би држава у пуном смислу те речи. Наравно, није овај план из „њихових глава“. Тако су појам „разграничења“ разумели у Вашингтону, те педантно као и увек, све то до детаља разрадили.
Шта је даље следило?
Са једне стране, САД су потцениле заинтересованост Русије и Кине за „косовски случај“. Званична Москва има и одређене историјске, самим тим и геополитичке разлоге да подржава Србију, чак да у реторици о одбрани Резолуције 1244 буде далеко оштрија од Београда, али суштински, приоритетно је то да заједно са Пекингом, она у овој фази трансформације структуре светског политичког система мора инсистирати на поштовању кључних принципа УН гдегод се за тако нешто укаже прилика, пошто је то препрека злоупотребама косовског преседана у њиховом непосредном окружењу и америчком наметању сличних решења у бројним регионима.
За „пола света“ предвођеног Русијом и Кином Косово није sui generis, јединствен пример, већ опасан преседан. Отуда и тврд став да „Република Косово“ не може постати чланица УН. „Разграничења“ можда и може бити, али без столице у УН.
Са друге стране, Албанци су катастрофално лоше проценили све што се последњих месеци одигравало у Београду. Српска власт је очигледно радила на два колосека. Док се на првом причало о болним компромисима и историјским уступцима, на другом је лобирано како би прoцес „признавања“ Косова постао реверзибилан.
Цело туце држава је повукло раније одлуке, а последично, није било ни пријема „Републике Косово“ у Унеско и Интерпол. И ту, по свему судећи, није крај. Биће још повлачења признања и за Албанце неповољних одлука међународних организација.
Истовремено, српска јавност се оштро успротивила тези о неопходности даљих болних компромиса и историјских уступака. То се најбоље видело током „унутрашњег дијалога“, а оличено је и у ставу СПЦ. Убеђење највећег броја албанских политичара и интелектуалаца како српску елиту представља неколико пасионираних НВО делатника који подржавају њихове тезе, истовремено је и наивно и по њих саме штетно.
Због овога се прича о „разграничењу“ полако претвара у ноћну мору Албанаца.
Други пар ципела је како се то одразило на унутрашњу политику у Србији и да ли нам је и колико штете нанело. Сасвим треће је да ли смо довде дошли плански или стихијски.
Сада је реч о тренутној албанској позицији. Легитимизацијом приче о „разграничењу“ они су практично признали да статусни преговори нису завршени. Прогласили су „независност“, једно време стајали на становишту како је једино могуће решење да их Србија „призна“, понављали мантру да се може преговарати само о техникалијама. А онда сами своју позицију поткопали, признајући да се за државу не могу издавати, све док не добију сагласност Београда да постану чланица УН.
Да ствар по њих буде гора, то је и став САД, које су, уверене да ће се „разграничење“ опослити онако како су они замислили, подржале цео процес, тако га враћајући уназад. Насупрот тврдњама Хилари Клинтон да је „ствар завршена“ из писма Доналда Трампа видимо да није завршена.
Паралелно са свим изазовима на унутрашњем плану, албанска политичка номенклатура на Косову и Метохији суочава се и са проблематизацијом статуса њихове државолике творевине у међународним односима.
Зато нервоза расте. Човек Пацолијевог искуства морао је предосетити да вода надолази, почиње поплава. Засад, Дачић је упоређен са Герингом, можда Рибентропом или Химлером, а како тензија буде расла, можда га прозову и да је нови Хитлер. Можда му и спочитају да је заправо Милошевић био његов заменик!
У фази делиријума и тако нешто биће могуће. Само што онда никакви преговори више неће бити могући. Чак ни неформални. Вратићемо се на пролеће 2008. године.
