По западним правилима обављања високих државних дужности крупне лажи нису дозвољене. По правилу, када неко буде ухваћен у њима, а не успије да се увјерљиво одбрани, то је и крај његове политичке каријере. Такође се зна да и ово правило има изузетке и то тако бројне да неријетко угуше сам принцип.
Када америчка дипломатија одмјерава проблем сличне врсте, није најважније о чему је дотични лагао, него ко је у питању. Да ли се ради „о нашем“ или „њиховом“ лажову? Особа се не третира са становишта истинољубивости, већ њене корисности за америчке националне интересе.
Мило Ђукановић је већ двије деценије најбољи могући предсједник Црне Горе са становишта потреба Америке. Стога му је неопходно прогледати кроз прсте за бројна непочинства која се биљеже у његовој локалној владавини. Шта је тамо неки нелегално стечени милион до којег је дошао кршењем свих домаћих и међународних закона, према чињеници да је он, мимо слободне воље и упркос жестоком противљењу огромне већине грађана, Црну Гору „сервирао“ НАТО-у, уз готово никакву пратећу цијену.
Или, зашто би се неко у ЕУ узнемиравао афером „Коверта“, која се односи на праксу куповине гласова од великог броја све сиромашнијих бирача, када је званична Црна Гора пристала да слијепо слиједи спољну политику ЕУ и снажно се придружила санкцијама против Руске Федерације. Та иста, официјелна Црна Гора је пожељан и додатан доказ „малигног“ утицаја Русије на Западном Балкану Југоисточне Европе.
Код ње је, прецизније и по званичним квалификацијама, утицај Русије не само био лош, него и убитачан, будући да је она спремала терористе који су требали да изврше државни удар и убију њеног првог човјека.
Прича, иако није поткријепљена ниједним доказом и данас има изванредну употребну вриједност. Јер када велика и моћна Русија спрема толико зло малој и до јуче братској држави, каква је Црна Гора, шта ли могу очекивати други који Русију никад нису вољели, него су је вазда плашили?
Улога Мила Ђукановића у разградњи заједничке државе Србије и Црне Горе, као увертири за комадање Србије и покушај државног осамостаљивања тзв. државе Косова, заслужује сваку похвалу његових западних ментора.
Вјероватно би они свој пројекат гурали и да није било њега или му сличног побратима, али било би им много теже и спорије. Стога, нека му је алал (као да се чују њихови уздаси) сваки долар или евро који је покупио успут, обављајући за њих тако важан и користан посао.
Мило мора да остане на власти, јер се не смије ризиковати да умјесто њега, на неким тамо (не дај Боже!) слободним изборима, побиједи кандидат који би мислио својом главом и слиједио интересе свога народа. Или, (опет, не дај Боже!) покушао да изведе Црну Гору из НАТО-а. А тек су црногорским рецептом увели Сјеверну Македонију у редове Алијансе и примакли се Босни и Херцеговини, све са циљем да ломе и преломе и саму Србију.
У великој шаховској партији, коју Америка започиње против Русије и Кине, приликом отварања је сваки пион важан. Зато Мило Ђукановић има разлога да се мало опусти.
Јер није он усамљен и појединачан случај. Не, он представља једну од бројних копија стандардног америчког политичког производа.
Питер Франкопан у књизи „Путеви свиле — Нова историја света“ (Лагуна, 2018. године) показује поступке америчке империје од Другог свјетског рата до данашњих дана. Аутор је угледни професор на Оксфорду. Пише и објављује у „Њујорк тајмсу“, „Фајненшел тајмсу“, „Гардијану“ и „Чајна дејлију“.
Онај ко сакупи снаге и довољно ојача желудац да „свари“ све документе и историјске податке које ова књига доноси са суровом прецизношћу, увјериће се да је Америка, увијек и свуда, водила само једну политику — задовољавања својих државних интереса, а да су се спољњи поводи и објашњења мијењали, иако су увијек били везани уз туђу слободу и демократију за неки „напаћени“ народ.
Стварање „демократских“ лидера, њихова промоција, као и касније проглашавање диктаторима и свргавање у крвавим или ружичастим пучевима, саставни је дио ове отужне историје.
Паметне људе, попут поменутог аутора, ипак увијек мучи питање одакле Американцима толика способност да понављају грешке, да пркосе очигледним животним реалностима, или да арче туђе животе и судбине без имало гриже савјести?
Операција спасавања Мила Ђукановића не може бити јавна. Она ће морати бити заклоњена неком лажном заставом. У бурним политичким расправама које стоје пред црногорском јавношћу, то ће бити једно од најинтересантнијих питања.
Заиста, које ће боје бити лажна застава под којом ће америчка „коњица“ кренути у спасилачку мисију?
