И једно и друго је успело, али је довело и до неке врсте самоубиства, јер од тада, после референдума који је био насиље над српским народом, БиХ више никад није постала оно што је некад била, а ни оно што су они који су „прогурали референдум“, уз међународну помоћ, хтели да постане, самом чињеницом да у БиХ постоји Република Српска, додао је Кецмановић.
„После тога је све било другачије, с тим што се успоставила нека врста баланса између снага унитаризације Босне и снага отпора у име Дејтонског споразума, и једног конфедералног система који је потписан у Паризу, уз пристанак све три стране и подршку и гаранцију великих сила. С те стране је парадоксално да се та борба још води, али чини ми се да на неки начин дух покојног Ворена Цимермана, бившег америчког амбасадора у Београду, још лебди над Босном“, рекао је Кецмановић.
Према његовим речима, Цимерман је појединачно најодговорнији човек за све оно што се касније збивало у БиХ и он је требало да буде првооптужени у Хашком трибуналу, „пошто се тамо суди појединцима, а не народима“. Кецмановић је поставио питање шта би се у БиХ догађало да Цимерман није долетео из Београда у Сарајево и одвратио Алију Изетбеговића од Лисабонског споразума.
„Чини ми се да би све било боље и за сам, тада муслимански, данас бошњачки народ. Наиме, оно што је претходило 1. марту, који је био финале, пре свега, мислим на надгласавање у Скупштини БиХ, уништило је међусобно поверење три народа, социолози кажу — капитал међусобног поверења без кога ниједна заједница не може да опстане“, нагласио је Кецмановић.
Он сматра да БиХ данас може да оствари неки резултат само без посредника, односно ако се Бошњаци врате за преговарачки сто са Србима и Хрватима без уплитања странаца. Бошњаци деценијама очекују да неко други обави оно што они желе и требало би да одустану од те идеје и да се врате непосредним разговорима са Србима и Хрватима без икаквог уплива странаца и међународног фактора.
Професор Филозофског факултета у Београду др Слободан Антонић оценио је да је референдум у БиХ био акт насиља према Србима. Кад се један такав догађај слави као празник државе, имајући у виду да су Срби референдум активно бојкотовали, онда је то симболична порука Србима.
Према његовим речима, Бошњаци су могли да узму неки други историјски догађај, рецимо дан кад се Твртко прогласио за краља, али пошто је то Митровдан, то вероватно не би било добро решење. Ни датум доношења повеље Кулина Бана вероватно не би био прихватљив, пошто је то било на Усековање Јована Крститеља.
„Међутим, и неки други дани су могли да буду узети у обзир. Рецимо, дан кад је БиХ примљена у УН или дан кад је проглашен Устав БиХ. Зашто ти дани нису узети, него баш овај? Зато ми се чини да је реч о једној симболичкој поруци, пре свега Србима у БиХ. Реч је о стављању Срба у позицију грађана другог реда“, нагласио је Антонић.
Др Душан Пророковић рекао је да је за српски корпус проблематично што инсистирање на 1. марту као Дану независности носи политичку поруку о тежњи ка успостављању унитарне БиХ и што се на тај начин константно индукују пропагандне активности којима се из Сарајева покушава одржати „историјска истина“ о српској геноцидности.
Он је истакао да ако преживи првомартовска парадигма — БиХ неће преживети. Срби нису могли да пристану на унитарну БиХ 1992. године, исто као што нити могу, нити имају разлога да на такав концепт пристану данас.
„Упорним настојањем на одржавању првомартовске парадигме, Сарајево тера од себе Србе који немају другог избора него да по ко зна који пут воде реактивну политику, бранећи се свим легитимним средствима. Додао бих да су западне земље, гурајући косовско-метохијске Албанце у индипендистичку авантуру практично одустале од Бадинтерових препорука и увеле у оптицај могућност сецесије територијалних ентитета, који нису били југословенске, социјалистичке републике, као потпуно легитимну“, упозорио је Пророковић.
Академик Дарко Танасковић истакао је да је референдум у БиХ био нелегалан, јер на њему није гласало више од две трећине људи уписаних у бирачке спискове, као и да је био припрема која је увела БиХ у рат. Танасковић је додао да је до референдума постојала могућност да се пронађе решење, макар привремено, које би спречило рат.
Проф. др Миломир Степић нагласио је да је и споља и изнутра артикулисани геополитички циљ био да се у „новој балканизацији“ српски простор редукује и фрагментира како би се свео на такозвану ужу Србију и тако учинио што небитнијим.