Многи политичари у Грузији, укључујући и владајућу странку, залажу се за зближавање са НАТО-ом, Европском унијом и другим евроатлантским структурама. Ви говорите о неопходности нормализације односа са Русијом. Због чега је зближавање са Русијом боље него курс у НАТО и ЕУ?
— Није реч о зближавању, нити о томе да Грузију убеђују да је потребно да се приближи ЕУ или НАТО-у, то је добро. Овде се говори о томе да се Грузија безусловно мора придружити НАТО-у, а то су у принципу различите ствари. Наравно, ја немам ништа против сарадње са ЕУ, НАТО-ом и другим међународним организацијама и удружењима. Међутим, једна је ствар сарадња, а друга чланство у НАТО-у, које намеће додатне обавезе Грузији, као што је, на пример, потреба да се распореде војне базе НАТО-а на територији земље. То је за мене потпуно неприхватљиво, јер се након 2008. године ситуација променила, свет се променио, сама Русија, односи између Русије и НАТО чланица су другачији. Док су пре 15-20 година то били односи који воде ка зближавању и узајамном разумевању, данас је то, нажалост, отворени режим конфронтације. Наравно, не бих желела да Грузија буде у центру тог сукоба. Желим да моја мала земља буде центар сарадње, узајамног разумевања, да буде територија која ће зближавати позиције, а не да буде камен спотицања у односима између Русије и САД или Русије и НАТО-а.
Ситуација се променила 2008. године, јер смо се суочили са дилемом након што су се руске војне базе појавиле на територијама Абхазије и Јужне Осетије, које ће за мене заувек бити грузијска територија. Ако политичари тврде да би Грузија требало да се придружи НАТО-у, шта ћемо тиме добити? Значи да би онда на територији Грузије требало да буду и НАТО, и руске војне базе? То је веома опасно за Грузију! А са друге стране је јасно да, ако ствари крену у том правцу, Русија никада неће повући своје јединице из Абхазије и Јужне Осетије, и ми ћемо изгубити било какву теоретску могућност да обновимо територијални интегритет Грузије. Стога ми је потпуно јасно да је чланство Грузије у НАТО-у опасно и веома непрофитабилно за нашу земљу.
Што се тиче сарадње са Русијом, здрав разум налаже да треба да будемо у пријатељским односима са суседима, посебно са нуклеарним државама. То је за нас важно. Добросуседски односи и сарадња са Русијом гаранција су да неће бити отвореног сукоба, то је гаранција да се трагедија из 2008. године, када су руска и грузијска војска ратовале међу собом, више никада неће поновити. Осим тога, то је важно и на економском плану, јер је руско тржиште привлачно не само за малу земљу као што је Грузија, него и за много веће државе. Због тога ја сматрам да је сарадња са Русијом гаранција да ће у Грузији бити мира и стабилности, да ћемо имати прилику да започнемо директне преговоре са Абхазијом и Јужном Осетијом, и да Русија може одиграти позитивну улогу у том осетљивом питању.
Званична Москва је незадовољна зближавањем Грузије са Алијансом. Заменик министра спољних послова Русије Григориј Карасин недавно је изјавио да Грузини могу очекивати непријатна изненађења. Како Ви то коментаришете?
— Искрено ћу рећи да ме је та изјава господина Карасина забринула. А искрено се надам да ће Влада Грузије, која не размишља рационално, ипак покушати да схвати у чему је проблем и како се он може решити.
Разумем да Русија није задовољна неодговорним изјавама грузијских политичара о томе да би Грузија сутра требало да приступи НАТО-у и да би чак и без тога требало да уступимо нашу територију за војне базе НАТО-а или наше луке за њихове војне бродове. Сматрам да је то неодговорна и погрешна политика Грузије. Данашња власт, нажалост, не мења ситуацију, а вероватно нешто треба променити.
Странка „Алијанса патриота“ предложила је преговоре у формату Грузија-Русија-НАТО. Колико је то реално и да ли сматрате да ће бити корисно?
— Мислим да то није формат који сада треба предлагати. Закаснили су бар 10 година. Одувек сам сматрала да је директан дијалог незамењив. Могуће је водити дијалог са учешћем Алијансе, других држава или организација, али је свакако битно да се одржи директан дијалог. Ако се сада буду водили разговори у формату Грузија-Русија-НАТО, чини ми се да то неће донети ништа осим љутње Русије. И што је најважније, неће бити постигнути реални резултати. Једини дијалог који може довести до нечега, јесте директан дијалог између Грузије и Русије на највишем нивоу.
А чега се, према Вашем мишљењу, плаше садашњи лидери Грузије, јавног мњења унутар земље или чињенице да то неће разумети на Западу?
— Без сумње се плаше да то неће разумети на Западу. Јавно мњење у Грузији постепено се мења у правцу да је потребан дијалог са Русијом. Без скромности, рећи ћу да је то моја заслуга, јер када сам ја почела да говорим о томе да је потребан дијалог са Русијом након 2008. године када сам дошла у Москву, тада су речи „Путин“, „Москва“, „дијалог са Русијом“ сматране издајом. Без обзира на то, сматрала сам да је то што радим исправно за моју земљу и нисам се плашила такве етикете, иако је било веома непријатно. Непрестано понављам да је дијалог једини начин да се реше проблеми. Објашњавам да у светској политици генерално постоје два начина за решавање проблема, а то су војна сила и дипломатија. Зато верујем да сам за ових десет година успела да преокренем јавно мњење и да све више људи схвата потребу за дијалогом. Убеђена сам да ако се владајућа странка одлучи на дијалог са Русијом, ако новоизабрана председница не буде изјављивала да неће бити дијалога са Русијом без Запада, већ напротив, ако се састане са Владимиром Путином, то би у Грузији било прихваћено са дивљењем и надом да се нешто може променити. Нажалост, наша политичка елита гледа шта кажу западне амбасаде, како би давали изјаве које им омогућавају да се такмиче у антируској реторици.
Да ли то значи да би дијалог требало да иницирају грузијски лидери?
— Зашто ја сматрам да би Грузија требало да предузме прве кораке? Зато што је Русија то већ чинила. Још 2013. године, када је (Георги) Маргвелашвили изабран за председника Грузије, Владимир Путин је јасно рекао да је спреман на састанак са лидерима Грузије и да је спреман за преговоре. На нашу срамоту, одговорили су му да ће се председник Грузије посаветовати са западним партнерима и да ће одлучити да ли ће водити такве преговоре. То је било у најмању руку ружно и срамотно! Упркос таквом одговору, руска страна је још два пута изјављивала да је Русија спремна за директан дијалог са Грузијом. Међутим, грузијска страна није направила адекватне кораке. Сматрам да је та шанса пропуштена.
Током прошлогодишњих избора руска страна је поново позитивно коментарисала да од новоизабраног грузијског председника чека кораке који ће побољшати грузијско-руске односе. Међутим, чим је дошла на власт, наша нова председница је изјавила да је директан дијалог са Русијом искључен и да је са том земљом потребно преговарати преко западних посредника. Поново погрешан потез Грузије.
За време парламентарних избора 2016. године ја сам покренула веома важну иницијативу за Русију и Грузију, а то је да Грузија треба да прихвати ванблоковски статус, што би онемогућило размештање било каквих војних база на њеној територији, укључујући и руске. Међутим, владајућа странка и (бивши премијер Бизина) Иванишвили лично су учинили све да моју иницијативу прогласе измишљотином, рекли су да неће бити никаквог ванблоковског статуса и да то са Русијом неће донети ништа позитивно. Са друге стране, учинили су све да ја не уђем у Парламент, јер су знали да ћу одмах тражити тај уставни амандман.
Да ли ће Михаил Сакашвили успети да се врати на политичку сцену у Грузији?
— Убеђена сам да неће. Током његове владавине у Грузији су направљене позитивне реформе, говорим објективно. Међутим, након 2007. године, посебно након мог одласка са власти, Сакашвили је направио много грешака, ако се узме у обзир 2008. година када је поништио све реформе које је спровео у земљи. Због тога је однос према њему апсолутно негативан, он нема ресурсе да се врати на власт. Та опција је потпуно искључена. Нажалост, Иванишвили користи Сакашвилија као страшило и у томе је успео током својих претходних избора. Међутим, Сакашвилијева странка је ојачала последњих година.
Мене брине долазак на власт „колективног“ Сакашвилија, а не њега лично, а под тим подразумевам проамеричку коалицију која ће заступати исти правац као и Сакашвили. То сигурно не би било добро за Грузију.
Недавно је поново испливала скандалозна прича о тајним америчким експериментима у Грузији и то у лабораторији „Лугари“. Руска страна тврди да се тамо може развијати и биолошко оружје. Да ли имате неке информације о томе? Да ли уопште верујете да је такво нешто могуће у Грузији?
— Немам информације о томе. Наравно да и ја имам одређене недоумице, јер када немате информације, а знате да се тамо нешто дешава, када круже гласине о могућем присуству биолошког оружја у тој лабораторији, наравно да ће то изазвати немир. Искрено говорећи, не знам шта се тамо стварно дешава, а желела бих да знам. Када би се грузијске власти одговорније односиле према томе, свима би дали транспарентније одговоре у вези са активношћу те лабораторије.
Кад је реч о тзв. аутокефалности нове украјинске цркве, да ли мислите да Грузија треба да призна ту нову црквену структуру?
— Дефинитивно не. И пре него што је Цариград потписао томос, ја сам иступила са том изјавом. Рекла сам — ни у којем случају. Као прво, догађаји између Цариграда и Кијева уопште нису религиозне природе. То су апсолутно политичка питања, и жеља да се Кијев и Украјина максимално удаље од Русије и Руске православне цркве. Овде није реч о религији, него о политици. Увек сам била против одлука које деле људе, уместо да их уједињују. А ово дефинитивно води конфронтацији и раздвајању цркава.
Са друге стране, сматрам веома важним што Руска патријаршија својевремено није признала независност цркава Абхазије и Јужне Осетије. Ту је наравно дошло и до разумевања од стране руског руководства. Захвална сам Руској православној цркви што нису поделили цркве, а такав став је био важан за Грузију.
Због тога сматрам да би било погрешно и некоректно да направимо корак који апсолутно противречи исправним интересима Руске патријаршије. Такође, јавност у Грузији треба да разуме да ако земља призна аутокефалност украјинске цркве, онда ће Руска патријаршија имати потпуну слободу да учини исто са Абхазијом и Јужном Осетијом, што би за Грузију било неповољно.
Пре одласка у Русију састала сам се са нашим патријархом, који се залаже за позицију приближавања Русији и побољшање међусобних односа. Он је веома опрезан када је реч о овом проблему и доносиће само оне одлуке које су усмерене на мир, добросуседске односе, добру сарадњу између Грузије и Русије, Русије и Украјине, Грузије и Украјине.
