Кад је реч о Конгресу, чињеница је да у Представничком дому демократе имају већину, а у Сенату, иако републиканци имају већину, један део републиканских сенатора је део естаблишмента који заступа политику „дубоке државе“, која је дубоко антируски настројена.
„Једноставно, Трамп је и одлукама Конгреса и разним политичким притисцима унутар Беле куће, а и медијским, доведен у ситуацију да следи оне одлуке Конгреса које су заоштравале спољно-политичке позиције америчког председника и Беле куће према Русији“, каже Гајић за Спутњик.
У свим конкретним покушајима америчког председника да направи заокрет и нормализује политику са Русијом, поготово приликом прошлогодишњег сусрета са Владимиром Путином, он је био изложен моменталном медијском линчу и за сваки гест и сваку реченицу су га нападали и прозивали, уз покушаје да сугеришу да врши издају америчких националних интереса.
„Тако да се ради о једном вишеструком притиску са свих страна којем је Трамп изложен и без обзира на резултате судског поступка који га амнестирају, они ће на сваки начин сваки будући покушај нормализације односа тумачити као неки вид издаје америчких националних интереса и тако вршити притисак на њега“, оцењује наш саговорник.
А Доналд Трамп је већ институционално блокиран одлукама Конгреса везаним за спољну политику и санкције према Русији, тако да су му заиста везане руке, наглашава Гајић.
Ситуација са Ираком, кад се прича о оружју за масовно уништење због које се кренуло у рат, показала се као лажна, делимично је слична са „случајем Трамп“. „Случај Садам“ био је повод за војну интервенцију, а кад се показало да је реч о лажи, већ је била учињена агресија на суверену земљу, након пропагандне припреме терена.
У време кад је агресија већ била почињена и кад је промењен режим Садама Хусеина, просто су се игнорисали накнадни резултати истраге о хемијском оружју.
„У случају ’руског мешања у америчке изборе‘, ситуација је таква да та политика није изазвала неку промену на терену. Нису они том политиком наудили Русији или изазвали неки сукоб након којег нема назад, али су заоштрили односе. Ти односи су били заоштрени и пре доласка Трампа, током администрације Барака Обаме, тако да се ради о континуитету једне политике која је покушавала лажима да одржи своје трајање“, истиче Гајић.
Сада је питање, пошто то није био једини начин на који су они одржавали континуитет те негативне политике према Русији, да ли би резултати судског поступка који амнестирају Трампа били довољни да би се та политика променила или демаскирала, зато што она функционише на различитим нивоима, али то се не може се очекивати.
Ово може представљати Трампову победу у медијском смислу. Међутим, сваки његов покушај будуће промене односа према Русији стално ће добијати неку негативну конотацију и у политици, а пре свега у медијима, који ће рећи — ако оно није било тачно, ево доказа да он ради нешто супротно америчким националним интересима, сматра Гајић.
У америчкој спољној политици постоји једна „политичка стереотипија“ која је делом наслеђена из Хладног рата, а делом вуче „русофобске конотације“ које на Западу постоје више стотина година, а потичу од Велике Британије која од 19. века Русији учитава све оно што је негативно и чега се плаши. На тај начин се иде прво ка некој идејној и визуелној конфронтацији, а касније и реал-политичкој.
Кад је реч о другим државама које су се нашле под ударом америчких бомби попут СРЈ, Сирије или Ирака, ту постоји једна матрица медијске припреме терена, где се они са којима Американци желе да се конфронтирају приказују у најнегативнијем светлу.
„Постоје ти стереотипи и како кажу они који анализирају медије на Западу — редукција на Хитлера, односно свођење на Хитлера. Значи, морате да ’преправите‘ противничку страну или противничког политичара на ’црног ђавола‘, не би ли против њега после легитимисали своје политичке и војне активности“, каже наш саговорник.
Ту постоји једна пропагандна машинерија, један метод и разрађени инструментаријум како се то ради. Он некад подразумева лажи, некад стереотипе, некад преувеличавање, некад уклањање чињеница. Разни су методи начињени на основу којих се та слика одржава и надограђује, у складу са потребама.
„Најтеже је ту слику, кад је једанпут направљена и методолошки разрађена, променити и то је највећи проблем у односима Америке према онима које она у медијском и идејном смислу доживљава као такмаце и противнике“, каже саговорник Спутњика.
У таквој ситуацији, чак и кад испливају неке истините чињенице о „непријатељима“ попут Садама Хусеина или Асада, оне тешко долазе до јавности, зато што су оне зацементиране наслеђеним представама.
Чак и кад се ова прича о наводним везама Трампа и Руса у предизборној кампањи покаже као нетачна, тешко је то исправити, зато што је у медијима и популарној култури на све могуће начине једна таква слика већ промовисана.
„И ако је могуће, то се може учинити тек у неком дужем периоду континуираним медијским утицајима, а пошто политичка и медијска борба непрестано трају, питање је колико неко уопште има времена да исправља искривљене слике из прошлости, пошто се у савремености дешавају нове представе, нова поједностављивања и нове пропагандне агенде се гурају у медије“, закључио је Гајић.
