Оно што је претходних година било уочљиво, сада је већ попримило назнаке епидемије. Земље Европске уније, суочене са истим проблемом — недостатком грађевинских радника, због услова које им нуде, поготово знатно већим платама, постале су главна одредница наших неимара.
На тај проблем и на последице не само по грађевински сектор, него и по целокупну привреду, указао је наш познати бизнисмен Бранислав Грујић, који је дуго година у том послу и на челу је инвестиционо-грађевинске компаније, „ПСП Фарман холдинг“. Он је упозорио да ће тек доћи до још већег одлива радне снаге када у другој половини године, као што је најављено, буде олакшано добијање радне визе за Немачку. А тек што су се се грађевинска индустрија и тржиште некретнина у Србији, након великог пада 2008. и 2009. године, полако опоравили и вратили на сцену. Прошле године је грађевинска индустрија имала скок и остварила учешће у БДП-у од 5,7 одсто, а тржиште некретнина је у БДП-у учествовало између 7,3 и 7,5 одсто.
Осим одлива радника из Србије, проблем је што младе генерације неће да се баве грађевином. Иако грађевинске фирме стално зову и траже зидарске раднике различитих профила, у целој Србији је прошле школске године уписано само десет зидара, осам тесара и четири армирача, а последњих неколико година за водоинсталатера није се није пријавио ниједан ученик.
Директорка Грађевинске школе у Београду Драгана Радовановић ситуацију је најбоље илустровала примером њеног ученика који је почео да ради у „Енергопројекту“ и са трећим степеном школске спреме има плату колика је њена као директора школе. Упркос томе и „Енергопројект“ кубури са тим кадром, па је морао и да „увози“ грађевинске раднике.
Изгледа да ћемо управо тако лечити домаћи парадокс да грађевинске фирме у Србији имају све више посла, а све мање радника, па ћемо их надоместити кинеском, турском, албанском радном снагом, чак и оном из Таџикистана, навео је Грујић који сматра да би грађевинска индустрија кроз разне олакшице или субвенције требало већим платама да стимулише наше раднике.
У супротном, трку са, на пример, Норвешком, за коју се у огласу нуди плата између 2.000 и 2.900 евра, зависно од врсте грађевинских послова, за шест недеља рада и потом недељу дана одмора, уз плаћен смештај, тешко ћемо моћи да добијемо.
И у Републици Српској се питају хоће ли у домаћем грађевинарству и ове сезоне недостајати радне снаге. Пре годину дана, у кратком периоду, фирме су остале без једног броја грађевинаца, па су посао усклађивале према онима који су остали. А остали су, махом, старији јер су млађи и вичнији отишли за бољим зарадама.
Хрватска је пак светски рекордер по мањку радника, не само грађевинских. Према најновијем истраживању глобалне консултантске куће „Менпауер“, спроведеном у 44 државе, не постоји земља у Европи и свету у којој послодавци толико вапе за новим радницима као у Хрватској. Оно је обухватило 620 репрезентативних хрватских компанија и показало да им је потребно 34 одсто више нових радника него у првом тромесечју ове године, објавио је ових дана ријечки „Нови лист“.
И није реч о томе да је у питању нови туристички, грађевински или укупни економски замах, него се у тим процентима крију радна места која су претходних година остала упражњена, а послодавци не могу да их попуне.
Мањак не може бити покривен ни „увозним“ радницима. Влада Хрватске је прошле године омогућила „увоз“ 30.000 радника, а ове 62.000, који већином долазе из Босне и Херцеговине. У последње време има их и из Србије, али и једни и други већ избегавају Хрватску јер се све лакше запошљавају у развијенијим земљама Европске уније, где су плате доста веће. У Немачкој, према званичним подацима, тренутно има 1,2 милиона непопуњена радна места.
На последице отвореног тржишта рада, засад, нигде нема адекватног одговора. Заштитници радничких права кажу да је кључ решења у већим платама и бољим условима рада, односно у рукама институција, али и власника капитала и грађевинских компанија.
