Да се ситуација креће од лоше ка још горој, у овом тренутку гарантује огроман доларски кредит код кинеске „Ексим банке“ за изградњу прве дионице ауто-пута од Подгорице до Матешева, чији ће трошкови по општим процјенама износити око 1,3 милијарде евра.
Отплата тог кредита почиње 2021. године, а већ сада је извјесно да је пројекат финансијски потпуно неисплатив, па је консултантска фирма „Фиделити“ из Подгорице израчунала да би само за враћање годишње рате „Ексим банци од 60 милиона евра“ (и то без трошкова амортизације, плата и инвестиционог одржавања), новим ауто-путем требало да прође сваке три секунде по једно возило, што је годишња фреквенција од 12 милиона аутомобила, односно 32.876 возила дневно.
Како се ради о фреквенцији саобраћаја која више спада у домен научне фантастике, нема никакве дилеме да ће највећи дио годишње обавезе Црна Гора плаћати из државног буџета, а не из изворних прихода од ауто-пута.
С обзиром на добро познату чињеницу да је државној каси и до сада у просјеку сваке године фалило између 300 и 500 милиона евра, лако је прорећи да се у блиској будућности Црној Гори смијеши додатно задужење које ће додатно угрозити ионако крхке јавне финансије. Свега тога је очито свјесна и кинеска страна, па је у уговору о кредиту о ауто-путу унијета клаузула да уколико држава не буде у стању да врати свој дуг у предвиђеном року, „Ексим банка“ ће имати право да се наплати из дијела територије Црне Горе.
Међутим, проблем са „Ексим банком“ је само врх леденог бријега што показују најновији коначни подаци Монстата за прошлу годину. Укупна спољнотрговинска размјена Црне Горе у 2018. години износила је 2,95 милијарди евра, од чега је извоз робе износио 400,1 милион евра, док је увоз био 2,55 милијарди евра. Ти подаци указују да је дефицит Црне Горе у трговинској размјени са иностранством прошле године износио чак 2,15 милијарди евра, што је једнако буџету државе.
Податак који је по црногорску економију већ годинама нарочито поражавајући јесте покривеност увоза извозом која је у 2018. износила само 15,7 одсто и која је чак мања него годину раније када је износила 16,1 одсто. То дословце значи да је на сваких 100 евра увезене робе током 2018. године Црна Гора успјела да извезе свега 15,7 евра.
Није тајна даје Црна Гора заправо црни лидеру регионалним размјерама када је ријеч о трговинској размјени са иностранством, али колико се ради о озбиљном проблему најсликовитије објашњава податак да је за протеклих седам година, у периоду од 2012. до 2018. године, дефицит спољнотрговинске размјене Црне Горе са иностранством износио укупно 11,65 милијарди евра.
Ако се свему томе дода и чињеница да укупан црногорски извоз у периоду од 2012. до 2018. године збирно износи 2,16 милијарди евра, те да је малтене једнак новчаној суми роба и услуга коју је Црна Гора увезла за само једну годину (2,15 милијарди у 2018. години), онда није тешко закључити да се та фантастична рупа у билансима некако мора финансирати, а да је једини начин за то бесомучно задуживање привреде и грађана.
Вишегодишњи живот на дуг наравно не значи само огроман одлив новца и капитала из једне микропривреде каква је црногорска, већ уједно и немогућност унутрашње акумулације која би у перспективи могла омогућити да црногорска привреда кад тад стане на ноге, што земљу попут Црне Горе чини у потпуности зависном од воље страних банкара, финансијера и инвеститора.
Евро прејак за слабу привреду
Црногорско руководство као једну од својих великих компаративних предности деценијама истиче чињеницу да је платежно средство у Црној Гори од 2002. године евро. Свака критика на рачун коришћења заједничке еврпске валуте се у Црној Гори сматра за табу тему и јерес. Ипак, није на одмет подсјетити да су пољске власти на челу са Јарославом Качињским и Матеушом Моравјецким прије само седам дана категорично одбиле да Пољска као платежно средство уведе евро све док се „стандард Пољака не приближи њемачком“, уз поруку да „Пољаци не желе евро и европске цијене, већ да хоће европске плате“.
Црногорцима за разлику од Пољака евро и европске цијене чини се да нимало не сметају, а о европским платама као да нико и не размишља. При томе није важно што нису потребне превелика економска експертиза и памет да се закључи како је евро као валута исувише јак за слабашну, практично непостојећу црногорску привреду.
Напротив, важно је да евро умногоме олакшава пословање страним инвеститорима, а сигурно је и права срећа што се машина за штампање новца налази у Франкфурту, а не на Цетињу, што црногорске грађане макар ослобађа спектакла да гледају како би њихове власти водиле ионако прекомпликовану монетарну политику.
Хроничан недостатак било какве озбиљне и кохерентне развојне стратегије која се и даље ослања на у пракси пропалу идеологију слободног тржишта, евро као валута која у монетарној сфери за сада Црној Гори гарантује стабилност, али негира развој и конкурентност, банкарски сектор који је у потпуности у рукама странаца уз многе друге девијације политичко-друштвеног типа попут нашироко распрострањеног корупције и непотизма, чини се да Црну Гору трајно осуђују на негативну спиралу међународног задуживања.
