Деветог маја ове 2019. године биће прочитана судска пресуда у случају који је јавности познат под именом „државни удар“.
Судски поступак је трајао готово три године, а састојао се у покушају Специјалног државног тужилаштва Црне Горе да докаже конструкцију за коју не посједује ниједан материјални доказ, за коју нема нити једног јединог валидног свједока, а све то поводом злочина који се није ни десио, највјероватније стога што је цијелим својим током био и остао немогућ.
Јавност у Црној Гори је била у прилици да прати суђење у директном телевизијском преносу. Тако је одлучио Врховни суд Црне Горе, полазећи од претпоставке да се радило о судском „процесу стољећа“. Вјероватно су касније зажалили због те одлуке, будући да су сви који су имали интереса (и стрпљења) убрзо схватили да се десила правосудна „бламажа стољећа“.
Специјални државни тужилац, осебујна личност која је пружила безброј прилика да му се жестоко наругају на друштвеним мрежама, једино је успио да докаже да је лојални партијски војник режима Мила Ђукановића. Чињенице и докази нису оно чему он робује.
Важна је прича по којој двојица (непознатих) Руса, сумњивих да су припадници Руске војне обавјештајне службе, ангажују уличног препродавца робе, осуђеног убицу и преваранта, да спроведе руски план о спријечавању уласка Црне Горе у НАТО, на начин што ће ангажовати терористе који треба да заузму Скупштину Црне Горе и, за посебни новчани додатак, успут убију Мила Ђукановића, тада у својству црногорског премијера.
Специјални тужилац није могао одољети искушењу да додатно понизи двојицу политичких лидера Срба у Црној Гори, Андрију Мандића и Милана Кнежевића, дајући им улогу која је у тако представљеном злочину веома, веома споредна. Један од њих је, каже, требало да дода неки специјални телефон другом оптуженом и да са стране чека да се деси преврат који би их довео на власт.
Русија је, током процеса, пружила званичне податке о томе да свједок сарадник, који је наводно тамо сковао паклени план за државни удар, није ни ступио на њено тло, већ да је био враћен са аеродрома. Специјални тужилац је одбио да прими службени допис Амбасаде Русије изјавивши да се боји да садржи неку отровну супстанцу.
Педесет руских специјалаца, жељних проливања невине црногорске крви, према тужиоцу Катнићу, били су на Златибору и имали су све осим оружја и опреме за извршење свог злочиначког наума.
Влада Србије је званично оспорила постојање и боравак те групе на било којој тачки Србије, али ни та чињеница није представљала ишта вриједно судске пажње. Као ни постојање суперхероја, извјесног Паје Велимировића, незаконито промовисаног у агента провокатора, који се под непосредном командом Специјалног тужилаштва, током кључног дана за извршење злочина, сам превезао преко 1.300 километара, обављајући успут много послова, чиме је непосредно оборио закон физике да једна ствар не може бити на више мјеста у истом времену.
Али, независно од свих фактичких, постоје чињенице са већом снагом.
Прича да Русија кује паклене планове против других држава најомиљенији је наратив званичног Запада. Ако, дакле, неко жели пажњу и подршку Запада, оптуживање Русије је незаобилазан први корак. Све добија на снази ако се уплете и Србија, будући да је општепознато да су Срби, ма шта званично причали, увијек „мали Руси“ којима се не смије вјеровати. Од локалног је значаја када се причи додају Срби из Црне Горе, који су познати „реметилачки фактор“ младе црногорске државности.
Од та три састојка се лако скува чорба по укусу Запада. Вјероватно знајући пресуду, недавно је америчка амбасадорка у Црној Гори славодобитно најавила да ће се тек видјети каква је (малигна) улога Русије у Црној Гори. Била и биће.
Уклопљена у антируску бујицу, црногорска власт се осјећа сигурном да направи било какву глупост или непочинство. Стога ће пресуда бити само прочитана 9. маја. Она је написана много раније и без икакве везе са самим судским поступком.
Даме, заклоњене судским тогама, током процеса су показале да су се умориле од сталног „ћерања правде“ и да једва чекају да скину овај терет са врата. Уосталом, што би се оне бринуле. „Велики шеф“ је одавно објаснио о чему се овдје радило, а њихово није да разбијају главу питањем да ли је то истина и гдје се сакрила правда.
Неки портали у Црној Гори су организовали гласање на тему те судске одлуке. Убједљива већина учесника анкете гласала је да оптужени нису криви, али исто толико њих се изјаснило да очекују осуђујућу пресуду и драконске казне.
У некој уређенијој држави сама та чињеница би била знак за узбуну у правосудном систему, јер она представља широко распрострањено увјерење да судови нису слободни и везани законима, већ важећом политичком вољом. У Црној Гори је то, званично, нови доказ да институције система функционишу.
Нажалост, када институције система функционишу на овакав начин, онда сам систем није далеко од самоуништења.
