Вучићеви састанци са Владимиром Путином и Си Ђинпингом су нам дали огроман ветар у леђа, каже политиколог Александар Павић у емисији „Свет са Спутњиком“, уз подсећање да су председници Русије и Кине не само поновили подршку територијалном интегритету Србије већ је Путин поручио и да ће заштитити Србију од сваког напада изузев политичког.
„Путин и Си су сигурно помрсили конце организаторима Берлинског самита немачкој канцеларки Ангели Меркел и француском председнику Емануелу Макрону, а њихови ставови су засенили Берлин“, истиче Павић.
Професор Душан Челић са Универзитета у Косовској Митровици сагласан је да су пекиншки самит и чврст став Путина и Сија да бране Резолуцију 1244 имали „изузетну специфичну тежину“.
Та резолуција је „сидро и чвориште наше одбране КиМ“, а њено релативизовање може да иде само на штету српских интереса. „У било којој варијанти постизања евентуалног споразума, основна премиса те резолуције мора бити сачувана“, изричит је Челић.
Он истиче да су за Србију лоши сви модели који су помињани — двојни суверенитет, две Немачке, размена територија, те да би било какав споразум у смислу признавања статуса кво био неповољан за Србију.
„Поред Резолуције 1244, ми морамо да инсистирамо и на нашој уставној платформи. Против сам тога да се багателише Устав и да се каже — узмите Устав, па идите у Призрен. Па узећемо. Можда не данас, али ако верујемо, а морамо да верујемо у право и правду, доћи ће и дан када ћемо са Уставом под мишком отићи у Призрен. Ако прихватимо садашње нелегално стање узурпиране власти од стране сецесиониста, онда ћемо изгубити и последњу наду. Немамо право да признамо факте онога што се силом догодило 1999. а знамо да се процес етничког чишћења одвијао последњих 100 година“, каже Челић.
Срби на Космету, додаје наш саговорник, са зебњом су очекивали састанак у Берлину, а чињеница да није било заједничког саопштења дочекана је с олакшањем.
Како наглашава, много пре такси, било је пуно разлога за застој у преговорима: и инцидент који се догодио Марку Ђурићу током посете Косовској Митровици, па нелегална конфискација „Трепче“, формирање војске Косова, неиспуњење обавезе да се формира Заједница српских општина…
Укидање такси је био минимум који смо очекивали, а како каже Павић, нека сила стоји и иза одлуке о увођењу такси јер Харадинај то не би могао да ради сам и „има нечију залеђину, можда Немаца, можда дела америчке дубоке државе“.
Он истовремено указује на, иронијом судбине, позитивну улогу Харадинаја.
„Лично мислим кад поново избијемо на Проклетије да треба да подигнемо споменик Харадинају зато што је спречио процес који је увелико напредовао у разговорима око размене територија. И Могеринијева је почела то да подржава, као и неки кругови у Америци, па чак и Трамп који је рекао — договорите се. А нашој страни су таксе дале изговор да не прави никакве уступке“, наводи политиколог.
Коментаришући приче о сукобу Тачија и Харадинаја, Челић оцењује да је тај сукоб само тактички јер се та двојица слажу у стратешком циљу Арбанаса на КиМ — да је неупитна независност тзв. Косова.
„Питање је тактике како то остварити и како притиснути Србију. Тачи је активирао питање тзв. Прешевске долине. Харадинај је формално против промене административне границе, али стратешки гледано потпуно је небитно да ли ће читаво Косово и Метохија бити независно или један већи део. Са становишта Србије једнако је погубно и једно и друго“, упозорава Челић.
Павић подсећа да све западне силе подржавају пројекат независног Косова, „да ли сто одсто или 90 одсто“, а суштински велике Албаније, и то зато што су, истиче, сви на линији сузбијања руског утицаја, „што значи да морате Србију перманентно да осакатите да бисте тај утицај спречили“.
Он одбацује и тврдње да би евентуални разлог на пристајање на договор с Приштином могао да буде „стабилност региона“.
„Кад су уведене таксе, то је дестабилизујуће. Ми бисмо изазвали нестабилност и у нашим редовима ако бисмо кренули у причу о подели“, наводи Павић, који упозорава да би Србија, ако би дозволила неку поделу Космета, само омогућила стварање велике Албаније, која би била база за ширење џихада по Европи, црна рупа у Европи и „тек онда не бисмо имали мира“.
И Челић сматра да решење у смислу признања независности било дела или целог КиМ не говори у прилог стабилности, али и констатује да је ипак један од разлога за наставак каквог-таквог дијалога рањивост преосталог српског народа на КиМ и потенцијал за институционално насиље Приштине.
„Са тог аспекта могу да разумем политику државног врха да начелно треба да буде увек за дијалог, али за дијалог који неће везати руке одбрани суштинских интереса Србије и српског народа на КиМ. Црвене линије морају да постоје. Немамо права да одустанемо од Резолуције 1244, која је добијена под бомбама. Тај капитал је огроман, видимо то и по нервози Приштине. Они знају да је тај пројекат недовршен и да никада неће моћи да буде довршен без српске сагласности“, наглашава на крају професор Челић.
