Како се наводи, амерички војници биће послати у случају да Иран нападне снаге САД или убрза рад на стварању нуклеарног оружја.
Позивајући се на неименоване званичнике Трампове администрације, лист наводи да су ревизију плана наредили припадници тврде линије председничке администрације, на челу с Џоном Болтоном, Трамповим саветником за националну безбедност, као и да је број од 120.000 војника сличан броју припадника америчких трупа који су послате у инвазију на Ирак 2003. године.
Како за Спутњик оцењује др Слободан Јанковић са Института за међународну политику и привреду, такав евентуални амерички план представља наставак дипломатског притиска САД на Иран, додуше мало другачијим средствима од уобичајених дипломатских изјава.
„Од како је постао председник Доналд Трамп није повео ниједну војну акцију, ниједан рат. Он јесте појачао дипломатске притиске на неке земље које сматра непријатељима, али нисмо видели никакву војну ескалацију. Такође, помињање слања 120.000 војника у случају, како су рекли, да Иран нападне снаге САД или убрза рад на стварању нуклеарног оружја, недовољно је за било какав напад на Техеран. То добро знају и амерички војни стратези, а требало би да знају и политичари који се консултују са њима, с обзиром на то да су САД послале одприлике тај број војника у операцију ’Пустињска олуја‘, али су тада и друге земље слале војнике, па их је тамо било око 500.000. Дакле, ако говоримо о Ирану, који је свакако много озбиљнији такмац него што је то некада био Ирак, јасно је да се овде ради о дипломатском притиску“, оцењује Јанковић.
Такође, како каже Јанковић, овај дипломатски притисак Вашингтона на Техеран представља и покушај скретања пажње јавности са низа проблема на Блиском истоку, од Судана и Либије, преко Сирије и Јемена, до питања Палестине.
Григориј Лукјанов, руски стручњак за Блиски исток, за Спутњик каже да било какво повећање војног присуства у региону, које год светске силе, повећава опасност од војног конфликта.
„Сједињене Америчке Државе тренутно представљају најкрупнијег нерегионалног играча чије је војно присуство најбројније на Блиском истоку и на северу Африке. Ако на све те војне објекте којима располажу у зони Персијског залива и на територији Ирака додамо још 120.000 војника, онда слободно можемо да кажемо да је реч о апсолутном фактору дестабилизације ситуације у вези са Ираном, што такође води ка погоршању односа САД са великим бројем других земаља. У таквим условима постоји могућност да се бројне терористичке организације поново активирају“, упозорава Лукјанов.
Он напомиње да, ако се остави по страни целокупна антииранска реторика, америчко друштво не осећа непосредну претњу за своју околину од Ирана и његове политике. Такође, Лукјанов подсећа да су администрација Барака Обаме и демократе инсистирали на смањењу војног присуства САД у региону, а и Доналд Трамп је, дошавши на власт, такође инсистирао на смањењу војних трошкова и војног присуства на Блиском истоку.
„Управо томе је он посветио много пажње и током предизборне кампање, али и касније. Реч је о такозваном блискоисточном плану, тачније о пројекту формирања блискоисточног крила НАТО-а. Директно војно присуство од 120.000 војника у региону изискује огромне финансијске трошкове, а то ће само покренути ’тајмер‘ који ће да одбројава минуте до почетка непосредног војног конфликта. Ту војску финансирају амерички порезници, а имајући у виду Трампову реторику по питању покушаја да се подржи сопствена економија, он би могао тиме да изгуби велику подршку Американаца“, истиче Лукјанов.
Како каже Александар Перенџијев, војно-политички аналитичар и доцент Катедре за политикологију и социологију Руског економског универзитета „Плеханов“, план о слању 120.000 америчких војника на Блиски исток представља, на неки начин, застрашивање и то не само Ирана, већ целокупне светске заједнице, а индиректно и Русије.
Према његовим речима, то застрашивање носи следећу поруку — погледајте како ми можемо да стварамо моћне групе које могу да делују у иностранству.
„Овде, наравно, има више информационо-психолошког фактора него војног, јер, на крају крајева, пребацивање тако великог броја трупа је скупо питање. Такође, овде велику улогу има и фактор провокације како би се видело какве ће мере Иран предузети овим поводом. То је као неко борбено извиђање, када нападају да би се открили положаји противника са којих ће пуцати, како би их затим потиснули. Мислим да САД шире информације како би се, условно речено, откриле такве тачке из којих ће Иран бити спреман да се супротставља“, закључује Перенџијев за Спутњик.
