Не зна се тачно колико је стара српска пословица да „Мађарску баш брига што нема море, а има ратну морнарицу“. Од када је „угарско приморје“ са центром у Ријеци постало део неких других држава, Мађарска, истина, нема море, али има Дунав, жилу куцавицу те државе.
Ни Србија више, од када је постала независна држава, нема море, али као да још, осим на речима, није схватила потенцијал Дунава, који кроз Србију протиче дужином од 588 километара. Бројни пројекти и планови били су везани за ту реку у Србији од 2000. године, али од изградње бициклистичке стазе дуж обале Дунава и неких ситнијих захвата, попут обнове Голубачке и Рамске тврђаве, није се далеко одмакло.
Где је некада поносита српска (некада југословенска) трговачка дунавска флотила? До Ђердапа су туристе некада возили најмодернији глисери. Шта је са бродоградилиштима, лукама?
На отварању Српско-руског пословног форума, одржаног 30. маја у Београду, потпредседница Владе Србије и министарка грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Зорана Михаиловић најавила је инвестиције од око 300 милиона евра у инфраструктуру повезану са Дунавом. Уз улагања приватних компанија, инвестиције ће, према Михајловићкиним речима, износити око пола милијарде евра.
Зорана Михајловић је најавила и три нове луке на Дунаву — Смедерево, Београд и Сремску Митровицу.
На Српско-руски пословни форум дошле су водеће руске компаније из области бродоградње и бродског превоза заинтересоване за сарадњу са сродним српским компанијама. То је и разлог због кога смо помоћникa министра грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре задуженог за речни саобраћај Вељка Ковачевићa питали како руске компаније могу да помогну српским у обнови речне флоте. Најпре нам је дао дијагнозу.
Према његовим речима, просечна старост српских бродова на Дунаву износи преко 40 година.
„Оно што је добра ствар у томе је да је велики део бродова одржаван, па у том смислу нема ризика за безбедност. Међутим, да би бродови били ефикасни, према захтевима тржишта, морају да имају модерније моторе и да испуњавају неке друге стандарде који се односе на безбедност и здравље на раду. Дакле, све оно што садашња флота не испуњава, али оно што је њен највећи недостатак, тиче се погона, бродских машина и то је оно где су интервенције најпре потребне како би се испунили захтеви модерног тржишта“, каже Ковачевић.
Према уписнику које води Министарство, Србија има око 1.000 бродова на Дунаву, али свега око 400 бродова је регистровано, има важећи технички преглед и активно учествује у пловидби. Највећи број међу њима су теретни бродови за превоз разних врста роба.
Путничких бродова Србија има јако мало, додаје Ковачевић — „бела флота“ је у међувремену отишла под заставе других држава — пореских рајева. То је, објашњава наш саговорник, специфична врста бизниса у водном транспорту, која захтева другачије пореске третмане од онога што чланице ЕУ или Србија могу да понуде.
Некадашњи понос југословенског и српског бродарства — компанија Југословенско речно бродарство (ЈРБ) од 2017. године, када је Влада Србије донела закључак о његовој приватизацији, још чека да почне тај процес. Према Ковачевићевим речима, још се није појавио озбиљан понуђач.
„Не желимо да ЈРБ приватизујемо да бисмо га приватизовали. Желимо да, по угледу на Луку Нови Сад, то буде пример успешне приватизације, где ћемо довести озбиљне компаније, или правити озбиљна стратешка партнерства. Једна од тема са представницима Руске Федерације и њиховог Министарства трговине и индустрије била је управо и могућност сарадње када је у питању ЈРБ и видећемо шта ћемо у предстојећем периоду договорити“, истиче Ковачевић.
Русија на различите начине може да помогне у развоју и српске бродоградње и српског бродарства, с обзиром да је, како каже, на Форуму отворено много тема и размењено много идеја.
„Постоје различите могућности, од повољних финансијских инструмената, које Руска Федерација може да понуди преко своје државне развојне лизинг компаније, до техничко-технолошке пословне сарадње између руских и наших бродоградилишта. Оно што је нама превасходно у интересу и што је потпредседница Владе јасно казала колеги из Русије јесте да је наш интерес да у српским бродоградилиштима производимо бродове, да њих пласирамо као домаћи производ, а свакако да смо отворени да у сарадњи са руским компанијама то могу да буду џоинт венчери или било који други облик пословне сарадње“, објашњава Ковачевић.
Оно што Србији фали јесте „ноу хау“ за изградњу врхунских бродова — наша бродоградња је опстала, наши бродоградитељи су познати у свету, али нам је неопходна модернизација производње бродова и то је оно што би Србија могла да добије сарадњом са Русијом, додаје помоћник министра грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре задужен за речни саобраћај.
Идеја Форума била је да се отпочну разговори, али постигнуто је много више — препознате су конкретне идеје и пројекти на којима ће се у предстојећем периоду радити, закључује Ковачевић.