Он овако коментарише тврдњу председавајућег Председништва БиХ Милорада Додика да би БиХ можда и функционисала да је третирана као државна заједница два ентитета и три народа, сходно изворном Дејтону.
Професор Деђански, директор невладине организације Центра за развој међународне сарадње, верује да је ово добра, ако не и једина могућа опција помоћу које би Босна постала функционална као држава.
„Ово што је Додик рекао видим као покушај да се ова несређена заједница приведе некој намени. Српски народ није против тога да БиХ функционише, већ против тога да у тој заједници буде угрожен. Сâм предлог није лош, имајући у виду да тренутно нико нема бољи, значи, јасно је да БиХ овако не функционише. С друге стране, говорити о независној Републици Српској значило би рушење Дејтона, а то не треба да потекне од Срба“, каже професор Деђански.
Он сматра да би ову идеју могли да прихвате Хрвати јер би и њима користила, али да би сигурно наишла на отпор код бошњачког политичког корпуса. Бошњаци би, верује он, сматрали да би тако изгубили „моћ“, за коју верују да је поседују сада у БиХ. Истовремено, ни међународна заједница у први мах не би била одушевљена. Међутим, све је, каже, могуће.
„Ми сада долазимо у време када се решавају разна питања на Балкану и не треба да будемо неактивни, то јест, да се решавају сва питања, а да нам остане нерешено једно од кључних — питање српског народа. Ако се буде решавало албанско питање на Балкану, мораћемо да водимо бригу и о Републици Српској“, каже он.
Професор Деђански објашњава да постоје разни модели државних заједница у свету и да би кад би било расположења да се БиХ довде у ред, на располагању стајало мноштво модела о којима би могло да се разговара.
„Поента је да овако не функционише, али можемо да видимо какви модели постоје у другим државамa, где имају заједничку одбрану и спољну политику, а порески и финансијски систем је другачији. Значи, може да се нађе функционалан модел“, тврди наш саговорник.
Подсећања ради, Србија и Црна Гора су после референдума из савеза „прешле“ у државну заједницу, али су имале сарадњу у одређеним политичким подручјима, на пример, у одбрани. Свака целина је имала своју економску политику и валуту. Заједница Србије и Црне Горе није имала јединствени главни град, иако се већина установа налазила у Београду, неке су биле премештене у Подгорицу.
