Таленат који је блеснуо на дебитантском албуму „Perfume & Luck“ (2010) своју убедљиву потврду добио је у наредним издањима „First Hand Stories“ (2012) и „Old, New, Borrowed & Blues“ (2016). Да је реч о ауторки светског квалитета постало је сасвим јасно објављивањем најновије плоче „Roads That Cross“. Албум који је објавила чувена издавачка кућа „Руф рекордс“ прави је бисер модерног блуза, којем Катарина даје свој глас.
Катарина Пејак је дипломирала на Берклију у Бостону 2014. године, где је добила и награду за посебна достигнућа „Songwriting Achievement Award”. Тренутно је на европској турнеји „Руф рекордса“ под називом Блуз караван, а домаћа публика може да је види у суботу, 8. јуна на фестивалу Поезика у Културном центру Новог Сада, као и 16. јуна у Ботаничкој башти у Београду.
Тек сада, када је добила великог светског издавача, планетарна публика добија праву прилику да сазна ко је заправо Катарина Пејак.
А то је већ почело да се дешава. Један од најпознатијих светских музичких портала, „Олмјузик“, објавио је изузетно похвалну рецензију албума, из пера познатог музичког новинара Тома Јурека.
„Драго ми је што албум није препознат само као добар блуз албум, него је такође препознат и кантауторски елемент, који је мени јако важан и који нисам желела да изгубим. То је још једна степеница на путу који сам себи зацртала: да на блуз утичем са своје позиције, а не да пратим постојеће струје и тенденције“, каже Катарина Пејак за Спутњик.
Њен неспорни таленат до краја је процветао на студијама на Берклију. Она каже да је одлазак у ову престижну школу био пун погодак за њу. „Немам проблем да кажем да сам почела као аутор на једном нивоу, а завршила пет нивоа изнад тога. Доста тога нисам знала када сам почела, имала сам само ауторски импулс“, прича Катарина Пејак.
Као што се може видети из интервјуа које даје америчким медијима, као и рецензија албума које објављују тамошњи медији, Американцима је и даље занимљиво Катаринино српско порекло. Јер, зашто би, забога, неко из Србије свирао блуз?! Пејакова скромно додаје да после блуз звезде српског порекла Ане Поповић, српски блуз Американцима више и не звучи тако чудно.
„Моје порекло не утиче толико на мој музички речник, колико на перспективу коју ја имам. А што се тиче музичког вокабулара, ја јесам ипак амерички музичар и мене је доста обликовао живот у Нешвилу, након мог дипломирања на Берклију. То је доминантнији фактор у томе како ја звучим него моје порекло. Међутим, наравно да је не могу и не би требало да звучим као потпуно аутентичан амерички музичар, свакако да ту има звучних интервенција. Још давно сам с једним пријатељем Американцем, који је био у Србији, констатовала да овде постоји велико тржиште за ту мрачну алтернативу: Том Вејтс, Ник Кејв, Лу Рид... Он је рекао да нигде као на Балкану и у Источној Европи није видео тако концентрисане базе љубитеља те музике. Можда се, ето, ту огледа моје порекло – у тој љубави према музичким ’принчевима таме‘“, каже Катарина Пејак.
Она напомиње да има различите утиске из Бостона, који је интелектуални центар на Источној обали, и Нешвила, који је права Америка у сваком смислу, од музичког до културолошког.
„Ако бих морала на једну реч да се ограничим када бих описивала Америку, онда је та реч подељеност. То је веома хетерогено друштво, а мислим да њих неке поделе заправо одржавају у животу. Код њих је доминантна потреба за удруживањем, по разним основама, од религије до, рецимо, сестринстава и братстава по факултетима... Примећујем чак и код наших људи да су тамо много посвећенији црквеној заједници него што би били да и даље живе овде. Друга врста подела је много мање пријатна, а то је економско-класно-расна подела. Али, ту бих улазила у анализу либералног капитализма који не постоји само у Америци“, сматра Катарина.
Ипак, она каже да има нешто у том огромном простору, који је и даље, после стотина година, помало дивљи и у којем постоје правила другачија него код нас.
„Имали смо свирку у месту које се зове Пуласки, Тенеси. То је родно место Кју Клукс Клана. Посао је био тај да пратимо музичара који се зове Смајли Рикс, који је Афроамериканац и који је био перкусиониста и пратећи вокал код Доктор Џона. У бенду је за бубњевима био Славен Љујић, који је из Црне Горе, ја, која сам из Србије, на клавиру и Остин Веб, белац, плави момак с наочарима из Хјустона у Тексасу, који више изгледа као да је из Квинс колеџа у Кембриџу, или тако нешто... И ми као та чудна дружина свирамо у амбару пуном белих Американаца бајкера. То се на крају све јако лепо завршило. Таква искуства су утицала на мене као особу, али и неког ко се бави америчком музиком.
Звучи као флоскула, али то је моћ музике и грува“, каже Катарина.
Сада кад су јој беспућа Америке практично под ногама, поставља се логично питање Спутњика: Како би се снашла у беспућима Сибира?
„Имам јако добре пријатеље из Русије, који су блуз публика и које сам упознала у Европи. А да ли бих могла да освојим Сибир? То још нико није урадио, па не видим како бих ја могла. Замишљам себе као Џулију Ормонд у ’Сибирском берберину‘, како кочијом идем кроз тајге... Волела бих да посетим Русију, а ако је са музичким разлогом, онда још боље!“, ентузијастично одговара Катарина Пејак.
Музичка препорука Катарине Пејак
Катарина није само добра музичарка, већ и врстан познавалац светске сцене. Замолили смо је да нам препоручи извођача на којег би посебно требало обратити пажњу.
„Препоручујем групу Wood Brothers. Басиста је Крис Вуд из групе Медески, Мартин и Вуд. Оливер Вуд је његов брат, кантаутор и певач. Имају и феноменалног бубњара и мултиинструменталисту. Тројка су, али звуче као симфонијски оркестар! То је музика која је помирила приступ Битлса, Вана Морисона, Алман брадерса, The Banda... Сви ти утицаји се предивно чују. Ко је фан било чега што сам навела, ово ће му се сигурно допасти“.
