Ако хрватској „душевној боли“ додамо и (северно) македонску, због најављених блокада уласка у ЕУ и НАТО из Бугарске, као и сталну опасност остваривања пројекта „велике Албаније“ која се „прелива и на Србију и Црну Гору, поставља се питање шта би од бивших југословенских република остало, ако би се њихове комшије прошириле на своје „историјске границе“.
Историчар Чедомир Антић, професор на Филозофском факултету у Београду, каже за Спутњик да евентуални повратак на „историјске границе“ није могућ, јер би то припадало логици 18. века, односно времену без нација и демократије.
Од времена пре Првог светског рата много тога се изменило, тако да су у садашњој Хрватској, осим у неколико мањих општина, Хрвати доминантна већина, а исто је и са Словенцима, и то је данас готова ствар, јер је „неподобно“ становништво тих екс-Ју република делом славизовано, а делом протерано, истиче Антић.
Међутим, 1914. године ствари су изгледале доста другачије него данас. Краљевина Србија је била међународно призната и у њеним оквирима су биле земље до јужних граница данашње Северне Македоније, а према Албанији је границе одредила једна велика међународна комисија на Проклетијама, каже Антић.
Црна Гора тог времена је била „много сиромашнија“ од данашње – имала је половину данашњег изласка на море, али је у то време у њеним границама била и Метохија, тако да је 1912. успостављена граница између Србије и Црне Горе и тада је почео процес уједињавања две српске земље.
Кад је реч о преостале четири државе настале распадом Југославије, једина која је имала некакву државност била је Хрватска. У то време, реч је о Хрватској и Славонији, недостижан сан хрватских политичара био је уједињење са Далмацијом.
Захваљујући конзервативној политици и утицају католичке цркве, био је створен је политички оквир, који је, истина, био маргиналан, а који је инсистирао на стварању велике хрватске државе која би асимиловала Србе.
„Чак је Анте Старчевић имао идеју да и Србија буде у саставу ’Велике Хрватске‘ али наравно, то у то време није био мејнстрим. Хрватски политичари су схватили почетком 20. века да никад неће имати подршку ни Аустрије, ни Угарске да у оквиру Аустроугарске добију нека већа права. Њихова права су била толико мала да је у области данашње централне Хрватске и Славоније хрватски бан био подређен помоћнику министра унутрашњих послова у Будимпешти“, каже Антић.
Далмација је такође имала неку аутономију, али у оквиру аустријског дела Хабзбуршке монархије, и имала је један покрет који је захтевао већу аутономију, који нису подржавали ни Хрвати ни Срби, који су чинили 17 одсто становништва.
Интересантно је да је деведесетих година 19. века у Дубровнику на првим изборима који су спроведени у том старом граду победила Српска странка приморја. Српски национални покрет је стигао у Дубровник који је доминантно католички и у коме је тек крајем 18. века подигнута једна православна црква, али је идеја о етничкој блискости са Србима, која је настала у средњем веку, просто превладала крајем 19. века, истиче наш саговорник.
Словенци да дигну споменик краљу Петру
„Кад је реч о Словенији, Словенци су ушли у Југославију 1918. године као етничка заједница. Први пут кад је једна међународно призната држава у свом називу садржала назив Словенац била је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, тако да би у Словенији, да тамо постоји мало части и интелигенције, споменици краљу Петру били врло чести. Међутим, то у Словенији није случај, мало због комунизма, мало због врло ускогрудог национализма“, наглашава Антић.
Тај ускогруди национализам у Словенији пробудио је највећу мржњу према Србима управо у тренутку кад су Осимским споразумима крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века добили међународно признате границе, додаје саговорник Спутњика.
Словенци су живели у три историјске области Хабзбуршке монархије, односно Аустрије, и од тога су у две чинили безначајну мањину, каже Антић и додаје да је својевремено читао у српским новинама из средине 19. века писмо неког Словенца из Крањске, који пише — „браћо Срби, помозите, нас овде зову ’словенски пси‘“.
Велико је питање како би Словенци преживели германизацију и италијанизацију, наглашава Антић и додаје да словеначко приморје није било етнички словеначко.
Босна и Херцеговина од средњег века није била држава и њој аустроугарске власти, које данас хвале поједини бошњачки „родољуби“, нису дале чак ни равноправност са другим Јужним Словенима у оквиру Хабзбуршке монархије.
Улога комуниста у македонском питању
„Ентитет који се данас зове Северна Македонија до 1913. године није постојао ни на који начин, а македонске границе на југу одредила је српска војска и споразум грчке и српске Владе, а на истоку рат са Бугарском, прво онај из 1913. године, а онда и онај који се завршио 1918. године“, каже Антић и додаје да је Струмица до 1918. године била у саставу Бугарске.
Било је свега 33 одсто историјске области Македоније у којој су већина били Грци, али су и на њу претендовали творци модерне македонске државе, односно комунисти у периоду од 1945. године. Само 33 одсто Вардарске Македоније остало је изван Југославије, а у остатку су се људи већином изјашњавали као Бугари до 1945. године, између 55 и 60 одсто становништва.
„Према српском војном попису и према проценама Стојана Новаковића, између 20 и 22 одсто су се осећали као Срби или су били одани Србији, пре свега на западу и северу земље. О некој аутономији или самосталности није било речи и то је успоставио тек комунистички режим који је створио и језик, нормирајући га шездесетих година, и Цркву, отцепљујући је од СПЦ против воље не само СПЦ већ свих православних цркава и против воље монаштва и свештенства, што и сад видимо у Македонији“, истиче Антић.
Бугарима и Србима се осећало око 90 одсто словенског становништва Вардарске Македоније пре Другог светског рата, а данас су Македонци свели Србе на три до пет одсто, док Бугара има око 1.500 у Републици Северној Македонији.
Кад би се точак историје вратио уназад за нешто више од стотину година, од екс-Ју република остале би само Србија и Црна Гора и негде око 60 одсто данашње Хрватске као некаква аутономна област, наглашава Антић.
Међутим, та аутономија не може се поредити ни са аутономијама федералних јединица у Немачкој, а чак је и данашња Војводина по много чему самосталнија него што је била Хрватска у то време. И та минимална аутономија била је могућа само у споразуму Срба и Хрвата јер су Срби у то време чинили више од четвртине становништва Хрватске и Славоније.
„У таквој Хрватској не би били ни Истра, Далмација са острвима, Барања и Дубровник, а унутар те аутономије морали би одређени проценат да дају Србима, чији би положај био веома сличан положају Албанаца у данашњој Северној Македонији“, закључио је Антић.
