У необјављеном и незавршеном рату америчке „дубоке државе“ и Доналда Трампа, њеног 45. изабраног предсједника, њемачка „Дојче банка“ би могла настрадати као колатерална штета. То би могла бити терминална невоља за овог финансијског гиганта, који се иначе годинама налази на (државним) апаратима за одржавање живота.
Још се нису утишале реакције поводом налаза специјалног америчког истражитеља, по којем није било руског утицаја на америчке предсједничке изборе, чиме је Доналд Трамп освојио најважнију побједу над „дубоком државом“, а америчка јавност је запљуснута другим аферама и скандалима.
Према писању утицајних медија, два конгресна комитета у којима демократе чине већину, још у јануару ове године су од „Дојче банке“ затражила финансијску документацију везану за пословање њеног најпознатијег клијента — Доналда Трампа, његових фирми и чланова његове породице.
Обавезани локалним законима, менаџери банке су морали почети процес предаје документације њујоршком државном тужиоцу, иако је она, по свим банкарским правилима, била и морала остати тајна. Стога су адвокати предсједника Трампа тужили ову банку, проглашавајући њене поступке бесмисленим шиканирањем предсједника, његово троје дјеце и седам његових фирми.
Доналд Трамп и „Дојче банка“ имају дугу историју пословних односа. Истина из времена када је он био обичан милионер, а не предсједник Америке. Њемачка банка му је одобравала кредите у милијардама долара и то у временима када се његова пословна империја налазила на климавим ногама и када су друге, америчке банке одбијале да уђу у такву кредитну пустоловину. Међу њима није све било у љубави и слози, о чему свједоче међусобне тужбе и контратужбе пред америчким судовима. Опет су у питању биле милијарде спорних долара.
Прије суђења су се обје стране нагодиле (2010. године), али је јавност остала ускраћена за сазнање на којем износу новца је то урађено, будући да је споразум био тајан.
Демократе у америчком Конгресу мора да су и сами свјесни да овим акцијама више не могу да угрозе положај предсједника Трампа, али очајнички покушавају да науде његовој другој кандидатури. Стога, реално је очекивати да ће овај и слични науми и даље бити јавно вођени, без обзира на истинитост тврдњи. Једино што се овдје рачуна, јесте перцепција бирача о кандидату којег треба офарбати свим нијансама црног.
Нажалост, све ово представља слику дубоке кризе која разара ову лијепу и некада моћну и богату државу. Јер чак и да је била истинита тврдња о руској умијешаности у америчке предсједничке изборе, суперсила каква је Америка, морала би да је крије као највећу државну тајну, отклањајући њене посљедице дубоко иза јавне сцене. Или тврдња о личној покварености актуелног предсједника и блокаде које му демократе стално сипају по путу, више личе на неконтролисано, непотребно и крајње неразумљиво самосакаћење америчке елите. Елите која се бави погрешним пословима, јер са правим проблемима своје државе не зна да изађе на крај.
У свом овом замешатељству „Дојче банка“ долази као кец на десетку.
Крајем 2016. године Међународни монетарни фонд је „Дојче банку“, мултинационалну корпорацију са националним именом, означио као највећу пријетњу глобалном финансијском систему.
„Дојче банка“ је финансијски гигант са преко сто хиљада запослених и пословањем у више од седамдесет држава свијета. На нашим просторима, у свијету банкарства, она је у статусу бога свемогућега. Народна банка Србије јој плаћа за чување државних девизних резерви. Она је и гарант свих међубанкарских трансакција, усљед чега убира провизију чак и када, преко банке, грађанин плаћа своје мјесечне рачуне.
Клаус Вернер Лобо и Ханс Вајс, аустријски истраживачки новинари („Црна књига корпорација“), покушали су да сазнају да ли „Дојче банка“ плаћа порез својој држави и како се он обрачунава.
Установили су да јавних података нема, иако би их морало бити, посебно у тако уређеној држави, заснованој на владавини права и принципу демократске транспарентности. Званичници банке су штуро одговорили да је то питање у домену пословне тајне (!?), што ће једино рећи да они не плаћају порез. Уз то, закључили су да је њихово књиговодство толико компликовано и неразумљиво, да га можда схвата једино приватна ревизорска кућа, која само за „Дојче банку“ врши званичну ревизију. Што ће, опет, једино рећи да нема ни официјелне ревизије. Тако да о тој банци јавност зна само оно што она каже о себи, уз непостојање икакве могућности провјере.
Америчко Mинистарство правде је 2015. године ову банку казнило са 14 милијарди долара због превара у кредитима везаних за америчко тржиште некретнина у времену од 2005-2007. године. „Дојче банка“ је прихватила споразум са Министарством правде и изјавила да ће казну платити, иако није ни признала нити негирала кривицу. Истовремено, изјавила је да нема довољно новца и да тражи помоћ у плаћању. Менаџмент банке је објавио да је за потребе парничних поступака који се воде против банке резервисао „само“ 6,2 милијарде долара.
Према писању лондонског „Гардијана“, против ове банке се тада водило седам хиљада правних поступака, а средства намијењена за ту сврху нису могла да плате ни половину једне једине казне. У међувремену, број тужби је нарастао на осам хиљада.
Показатељ финансијске снаге компаније ТЦЕ (Tangible Common Equity) је мјера способности банке да апсорбује губитке прије него ли објави несолвентност. Он је за „Дојче банку“ износио само 2,9 одсто, што значи да би у случају ликвидације банке улагачи могли да рачунају на повраћај мање од три на сваких уложених стотину долара.
Највеће чудо у билансима овог финансијског монструма представља власништво над 42 трилиона долара књиговодствено вриједних финансијских деривата. То је износ, који је 14 пута већи од БДП-а Њемачке и два пута већи од БДП-а цијеле ЕУ. Америчка банка „Леман брадерс“ је имала двадесет пута мању изложеност својих биланса овим токсичним хартијама од вриједности прије него ли је (2008. године) утјерана у стечај и цијели свијет гурнула у кризу.
Осим што је трговала дериватима, „Дојче банка“ се бавила и виртуелном трговином дословно свим и свачим. Златом и другим металима, обогаћеним уранијумом, некретнинама…
Вриједност акција „Дојче банке“ је у сталном паду. Од историјског максимума од 160 долара по акцији, постигнутог у 2007. години, јуче је берзанска трговина закључена по цијени од 7,7 долара по акцији.
Управо та и таква „Дојче банка“ представља идеалан полигон за унутарамерички обрачун. Тим прије, јер су све прилике да ће коначни цех око ове банке платити Њемци, Европљани, али и сам евро као долару конкурентна валута.
