Историја те планете посматра се колико и историја Земље, а размишљања и истраживања о Марсу довела су научнике до уверења како је ова четврта планета од Сунца, данас беживотна и пуста, некада имала огромни океан.
Последња студија тако тврди да је, попут Земље, Марс погодио велики мегацунами, који је покренуо велики астероид, преноси хрватски „Експрес“.
Теорија се базира и на снимцима Земљине трансформације од 65 милиона година у нашој историји и астероида Чиксулуба, који је одговоран и за изумирање диносауруса.
Не постоји чврсто објашњење како је тај мегацунами деловао на Марс, али се претпоставља да је могао да створи таласе више и од 300 метара, пише „Популар механикс“.
Астроном из француског националног центра за научна истраживања Франсоа Костар главни је аутор ове студије која тврди како се тај разорни цунами догодио пре око 3,5 милијарди година на северној хемисфери. Своје тврдње изнео је након што је, у маниру правог детектива који истражује место злочина, прегледао целу планету. Студија је обухватила „10 комплексних кратера и њихове локацијске и геоморфолошке карактеристике“ и какав би утицај на њих имао цунами висок попут Крајслерове зграде.
„Међу њима кратер Ломоносов показује јединствен топографски план“, што га чини највероватнијом метом астероида који је узроковао масивни цунами, наводи се у студији.
Кратер је назван по Михаилу Васиљевичу Ломоносову, руском научнику и песнику из 18. века. Кратер има пречник од 120 метара и формиран је у раздобљу касног хесперијана. Само један такав пронађен је на Земљи, али ови кратери су типични за Марс.
Овај је кратер у потпуности другачији од оних на Земљи, а понајвише, како наглашава студија, зато што се „неки трагови могу објаснити само уз употребу морског контекста, употребљавајући пролазну шупљину у тренутку удара у плитки океан“.
Тако његова јединствена обележја указују на јединствену креацију. Венац тог кратера који га окружује, висине је сличне дубини тог океана на Марсу, а сличан је и морским кратерима на Земљи.
„Морска формација Ломоносовог кратера показује како би то могао бити изворни кратер цунамија“, напомињу научници.
Међутим, постоји и парадокс који се тиче постојања океана на Марсу у том тренутку.
„Океан је могао бити у потпуности замрзнут убрзо након формације, па је тако могао и да спречи формирање догађаја који су довели до цунамија“, истичу, с друге стране, научници који нису радили на овој студији.
„Да је било топло, океан без леда могао је произвести флувијалну ерозију терена много опсежнију него што је раније саопштено“, напомињу они.
Х. Алексис Родригез са института у Тусону, који је помогао у открићу цунамија 2016. године, такође је скептичан око временских прорачуна.
„Било би то као да сам купио листић за лутрију и у САД и Канади, и да су оба добитна“, наглашава Родригез.
„Поштено је рећи да још увек не разумемо у потпуности историју климе на Марсу, а наставићемо да побољшавамо моделе које користимо“, рекао је Пол Бирн, који није био укључен у студију.
Ако све прође у реду, научници би прилику за истраживање геолошке историје планета могли да добију током мисије истраживања Марса 2020. године.
