И не само да у изолацији Русије и њеног председника Запад није успео, а то примећује и „Фајненшел тајмс“, иако тиме баш и није задовољан, већ напротив, казао је тада Путин — „сада су западни либерали дошли у позицију да више не могу једноставно да диктирају осталима, као што су то покушавали да учине током последњих деценија“.
Штавише — „модерна историја више није на страни западног либерализма“, признаће овим поводом и портал „Блумберг“.
А „неочекивану ролу“ заговорника глобализације од Запада сада преузимају Путин и „његов све ближи савезник, председник Кине Си Ђинпинг“, указује даље „Фајненшел тајмс“.
При чему је, на самом Западу, либерална идеја доспела у егзистенцијалну кризу — „надживела је своју сврху“ — зато што је, образлаже руски председник — „дошла у конфликт са интересима преовлађујуће већине становништва“, која је „незадовољна имиграцијом, мултикултурализмом и промоцијом секуларних вредности, науштрб религије“.
„Зар смо заборавили да сви живимо у свету заснованом на библијским вредностима?“, цитира „Фајненшел тајмс“ председника Русије који, наводи се даље — „одбацује тврдњу Карла Маркса да је религија опијум за масе“.
Истовремено је Путин критичан и према прекомерној промоцији ЛГБТ права.
„Нека живе како желе, нека сви буду срећни“, каже Путин, „али не сме да се дозволи да то буде науштрб културе, традиција и традиционалних породичних вредности милиона људи који чине срж популације“.
Да ли се, заиста, либерална идеологија Запада налази на издисају, и шта је довело до тога? Какве последице то изазива по остатак света? Налазимо ли се у својеврсном идеолошком вакууму, и постоји ли реална алтернатива западном либерализму?
О каквом страху је реч
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ разговарали новинар и социолог Слободан Рељић и политички филозоф Драгољуб Којчић.
Тврдња руског председника о превазиђености западне либералне идеје на Западу је изазвала јако много пажње, указује Слободан Рељић, пре свега због „саме ароганције Запада, који никоме не дозвољава да о њему говори на начин на који је сам говорио о другима — као приликом пада комунизма, на пример“.
Иако је, како оцењује Рељић — „Путин чак и релативно благ према либерализму, који је практично поништио све своје вредности“, Путинове речи су, осим медијске пажње, изазвале и праву провалу беса и увреда.
Карактеристичан је коментар „Обзервера“: „Маске су коначно пале. ’Путинизам‘ инфицира остале светске лидере. Морамо да му се супротставимо.“
„Његов поглед на свет је уврнут и озлојеђен и (ово је) заиста претеће, субверзивно лице ’путинизма‘“, наводи недељно издање „Гардијана“ и критикује све „апологете“ руског председника, јер је „колаборација са бројним лицима модерног фашизма одвратна, као што је одувек и била“.
„Ове негативне реакције говоре о страху од доласка теоријске ревизије наше стварности“, објашњава Драгољуб Којчић.
„Јер, на дневном реду није само појам политике као тренутног односа фактичких сила, већ суштински, концептуални однос према разумевању времена у коме живимо“, закључује наш саговорник.
Којчић подсећа да је својевремено Лешек Колаковски писао да у својој терминалној фази „марксизам ништа није могао да објасни, нити да промени, нити да предвиди, према томе, више нема разлога да постоји. Данашњи неолиберализам је доспео управо у ту фазу. Тим пре што и успон нових сила, како политичких тако и економских и културних, показује да западним либерализмом више не може да се обухвати читав свет.“
И то се стидљиво и признаје, па тако лондонски „Индепендент“ овим поводом констатује: „Колико год да су изнервирани председниковим коментарима, западни либерали тешко могу да одбаце знаке опадања на које опсесивно указују руски лидери и медији.“
У шта су се претвориле либералне демократије
Слободан Рељић указује на симптоме тог опадања:
„Око америчког Конгреса постоји 9000 лобиста. У Бриселу још и више. То показује да се закони, који се наводно доносе у име народа, заправо немају никакве везе са интересима грађана. Или употреба војске — овај државно-народни ресурс користи се за остваривање циљева једног малог дела становништва. А за највише људско право проглашена је — содомија. Једноставно, из либерализма више не може да проистекне ни једна идеја, у њега више не верују ни они који о њему говоре, а камоли они који то слушају.“
Оваквом стању је нарочито допринела економија, сугерише „Би-Би-Си“, цитирајући професора међународних односа на Лондонској школи економије Мајкла Кокса: „Јасно је да се она врста либералног поретка коју смо имали до 2008. године налази у невољи.“ Светска финансијска криза била је „главна тачка преокрета“, а чињеница да је „тржиштима дозвољено да одређују све“ донела је и „шира питања о идентитету и култури, јер су људи осетили да њихова земља више не припада њима“.
Слично ће и „Блумберг“, који указује да је проблем у „нео-либерализму“, као „либерализму кога не занима опште добро“, а на том трагу и француски филозоф Алан де Беноа указује да су се „либералне демократије готово свуда трансформисале у финансијске олигархије одсечене од народа“, те да „у либералним демократијама нације и народи више немају средстава за одбрану својих интереса“.
„Од Адама Смита“, објашњава Драгољуб Којчић, „либералне идеје Џона Лока и Џона Стјуарта Мила о праву појединца да слободно изрази своју мисао пребацују се на тло економије — говори се о праву на стицање — и тиме заправо долази до фалсификовања идеје либерализма и његове постепене мутације у неолиберализам, чији производ јесте данашње стање у коме мали број појединаца поседује највећи део друштвених ресурса.“
А притом је, „падом Совјетског Савеза, нестала и дотадашња потреба неолибералних западних друштава да воде рачуна о интересима радничке класе“, додаје Слободан Рељић.
После „краја историје“
Само тридесетак година касније, након што је тријумфално објављен „крај историје“, ситуација се пак толико променила да „Индепендент“ наводи и да „либерални Запад заиста треба да се забрине, јер Путин отворено покушава да окупи конзервативне светске силе“, међу којима су „Кина, Индија, Турска, па чак и Јапан“, земље које „деле дугу традицију дубоког неповерења према западном либерализму. Виде га као увоз из иностранства, више-мање наметнут силом“. А Путин жели да успостави „нови конзервативни светски поредак“, који значи „стабилност и ред“.
„Подизање Евроазије је заправо знак слабости Запада. И то су процеси који нису реверзибилни. Запад је потрошио све своје идеје, а светом се влада идејама. Отуда је и страх од ’путинизма‘ заправо потпуно оправдан“, сматра Слободан Рељић.
За разлику од „идеологија ’посесивног индивидуализма‘“, примећује Драгољуб Којчић, „ово није агресивни, конквистадорски, освајачки концепт света. То је један стари-нови поглед на свет, хегелијанска синтеза старог света, који је најбоље био оличен у Светом писму, и новог либералног система, који му је антитеза, а завршио се у потпуном теоријском бесмислу. Ако би овај концепт тријумфовао у свету, иако то не може да буде нагло, већ и зато што је он еволутивне, а не револуционарне природе, дошли бисмо на праг једног новог цивилизацијског хоризонта у коме ће за свакога бити места и кога нико не треба да се плаши. Већ, напротив, да га дочека као крајње хуманистичко решење.“
„Путин јесте алтернатива досадашњем систему, он представља симбол увођења једног новог система... Визија тог новог система види се и на практичном политичком нивоу, на коме Владимир Путин и Си Ђинпинг, нудећи сарадњу, не исказују намеру да намећу своје системе вредности, као што је то чинио Запад, већ сваком друштву остављају да себе организује онако како жели. А то је већ револуционарна промена у односу на западни приступ“, закључује Слободан Рељић.
