Када је у Јапану емитована 38. епизода анимиране дечије серије „Покемон“, била је то сензација која је привлачила отприлике четири милиона гледалаца недељно. Док се није догодило нешто необично – толико необично да је постало предмет испитивања медицинских часописа. Епизода „Покемон“ која је емитована 16. децембра 1997. приказала је сцену катаклизмичне експлозије. Севање црвене и плаве боје почело је да пулсира на екрану. Иако је то трајало само неколико секунди, стотине деце је погођено тренутним физичким одговором који је ишао од главобоље и вртоглавице до озбиљних напада. У јапанске болнице долазили су гледаоци због епилептичних симптома, пише портал „Ментал флос“.
Талас штетних ефеката постао је међународна вест
Никада раније телевизијски програм није имао тако непосредне последице по здравље публике. Неки су у почетку одбацили читаву ствар као превару или евентуално масовну хистерију, али физичке реакције су биле стварне. Шта је учинило ову епизоду Покемона толико опасном – чак и код оних гледалаца који немају епилепсију? И може ли се то поновити?
Потенцијал телевизијског програма да покрене нападе се налази у начину на који емитује светлост. Познато је да светлост која се емитује на фреквенцијама између 10 и 30 херца изазива симптоме код одређеног дела популације који им је подложан. Црвена боја је такође стимулативна. Када се светлост преусмерава из боје у црну и натраг, може се десити тзв. фотосензитивна епилепсија, где одређени визуелни стимулуси могу изазвати напад.
Као резултат тога, прегршт програма је подстакао забринутост гледалаца. У Великој Британији су 1993. пријављена три напада услед рекламе за резанце, која је садржала треперећу светлост, због чега је реклама повучена. Анимација за Олимпијске игре 2012. године такође је покренула штетне ефекте код 18 гледалаца. Људи не морају имати епилепсију да би имали напад. Могу имати недијагностификовано стање и бити без симптома до гледања таквих снимака. Други би могли реаговати чак и ако имају главобоље или друге симптоме као резултат претеране осетљивости на треперећу светлост.
Техника блештања која је довела до погубних ефеката
У јапанској анимацији очигледно није било случајева да ефект строба изазове невоље. Аниматори су то сматрали техником и назвали је пака-пака. Она наглашава светла и треперење, а циљ је био да гледалац посматра сцену високог интензитета.
Сцена се догодила отприлике 21 минут након почетка епизоде и то је оно што је подстакло појединце са фотосензитивном епилепсијом да реагују. Статистички, то је имало смисла. Сматра се да је један од 4.000 људи осетљив на то стање. Ако четири милиона људи то гледа, хиљаду је могло имати напад. Пријављено је 618 људи који су хоспитализовани. Неки су чак завршили на интензивној нези са проблемима дисања.
Науци је требало времена да схвати зашто је ово емитовање било тако посебно консеквентно, чак и међу онима који нису били епилептичари. Како се испоставило, делимично је заслужно типично животно окружење у неким областима Јапана. У малим дневним собама често су доминирали велики телевизијски екрани, деца су била суочена са невероватном треперавом сликом. Нека су седела близу екрана, а деца су подложнија епилептичним нападима. Дужина секвенце, која је износила отприлике шест секунди, и њен снажни нагласак на црвеној боји, такође су могли играти улогу.
Нови прописи у емитовању у анимацији
Аниматори су били збуњени. Секвенце пака пака-технике и блештања коришћени су и раније, мада вероватно не у програму за децу.
Епизода је повучена из серије и никада није репризирана. Сама серија је у Јапану потпуно укинута, а вратила се тек у априлу 1998. године и носила је упозорења. Када је „Покемон“ увезен у Америку 1999. године, та епизода је предвидиво изостављена. У Јапану су примењени нови стандарди емитовања који су одредили да црвена боја не може да трепери више од три пута у секунди, са не више од пет трептаја у секунди друге боје.