На 13. „Кустендорфу“ премијерно је приказан Ајнузов филм „Невидљиви живот“, који је добио награду у програму „Известан поглед“ филмског фестивала у Кану. Радња филма одвија се педесетих година у Рију де Жанеиру, а на питање због чега је одабрао баш тај период за филмску причу, редитељ одговара:
„Педесете су у Бразилу и осталим латиноамеричким земљама последња декада у којој је улога жене била одређена поретком у патријархалном друштву, заснованом на великој родној неравноправности. Током шездесетих година жене су постале независније, стекле су гласачко право, добиле могућност да се разведу и дозвољен је абортус. Десило се много ствари које су биле последица и резултат борбе. Баке које видимо данас, жене од 70, 80, 90 година, прошле су кроз све то. Притом, пре четири године, када сам почео да снимам филм, бразилско друштво је доживело велике промене, Бразил је запљуснуо конзервативни талас, као последица пораста религиозности. Годинама се бележи велики број преобраћања из католичке вере у евангелистичку, која има јасне и веома круте моралне ставове“.
Да ли је то последица политичких, друштвених или економских околности?
— Чини ми се да религиозност расте свуда у свету, а Бразил је и иначе веома религиозна земља. Можете ли да замислите град као што је Сао Пауло, са двадесет милиона становника који долазе из разних делова земље, међу њима су људи из сеоских средина, имигранти… Осећају се усамљено, а религија им ствара осећај заједништва и солидарности. Мислим да је евангелистичка религија просто повезала многе људе, али је њена последица успостављање веома конзервативних вредности које утичу и на положај жене. То се делимично догађа због ослобађања жена, родне једнакости. Што је очигледнија борба, то је јачи и отпор. Мушкарци не желе да изгубе своју моћ и учинили би све што могу да је задрже по сваку цену, макар то биле и веома конзервативне идеје о породици. Важно је само да то буде нешто што ће их држати на привилегованој позицији.
О Бразилу постоји представа да је земља у којој царују сексуална и расна демократија, али је ситуација, заправо, врло контрадикторна. Јача десница, нарочито после последњих избора. Имамо ужасну владу, економска елита је склопила пакт са ђаволом. То су енормно богате породице. И то се, нажалост, догађа у многим другим земљама.
И у Европи су све популарније десничарске партије, конзервативизам и национализам, који раније нису били њена карактеристика. Зашто је то тако, како видите данашњи свет?
— Припадам генерацији која је рођена у невероватном тренутку у историји — шездесетих година. Када сам био дете, свет је био дивљи, слободан. Одрастао сам у земљи у којој је, након свргавања војног режима, владала демократија. Било је тако много наде. А онда је све то нестало једним ударцем, сада су ту ужасни, веома моћни људи. Помало сам тужан што морам да се пробудим и да видим да је свет око мене управо супротан оном који сам очекивао. Живимо у прилично напетом историјском тренутку. Протекле две седмице нисам спавао, јер сам се стрепео од тога да ли ће Трамп послати ракете на Иран, да ли ће почети светски рат. Али ја нисам песимиста. Ово је тежак тренутак, посебно када је реч о нашем односу према планети и ономе што радимо природи, али увек има наде. Верујем да нисмо тако глупи, да неки од нас ипак уче лекције из историје. Осећам љубав према човечанству и мислим да ћемо се извући из овога, да ћемо изаћи с друге стране тунела, научивши неке ствари.
Филмска прича о љубави, сновима и нади
Ваш филм прати две сестре Гиду и Еуридику, чији се снови не уклапају у традиционалне вредности њихове породице. Док Еуридика сања о томе да постане славна пијанисткиња, Гида жуди за правом љубављу… Отац их, слепо следећи лажну честитост патријархалног друштва, заувек раздваја. У борби са судбином покреће их међусобна љубав.
— Да, апсолутно. Оно што их, такође, покреће јесте нада да ће се поново сусрести, да ће надаље кроз све што им се догађа пролазити заједно. У моменту када схвате да се више неће срести, када Еуридика добије информацију да је Гида умрла, а Гида схвати да више неће моћи да трага за сестром, јер је постала неко други, када изгубе сваку наду, њих две се заустављају. Зато мислим да су та нада и љубав најважнији у филму.
Ако филмска уметност и може да мења свет, онда то може приповедањем које не иде из главе, него из стомака и срца. То сам покушао да постигнем у овом филму. Мислим да има веома много политичких тема које су важне у њему, због тога сам га и правио. Међутим, важно је како се прича прича. За мене је највећи изазов како да прикажем друштво кроз саме ликове, кроз њихово искуство и различитост, кроз њихову борбу.
Шта осећате према мушким ликовима у филму, да ли сте њих успели да разумете?
— Оно што отац и муж у мом филму раде женама је веома отровно. Питао сам се како о томе да говорим, а да не направим од њих суштински лоше карактере. Било ми је тешко да замислим те ликове без осуђивања и да их тако унесем у сценарио. Ја сам одрастао у домаћинству које су водиле махом жене, због тога су ми оне блиске и много ми је лакше да пишем о њима. Верујем у то да није важан само биолошки идентитет, него и искуство које доноси култура у којој живимо. Дакле — мушкарци у мом филму су комплексни ликови. Нисам желео да их прикажем као главне негативце у причи, они једноставно раде оно што се од мушкараца очекује да раде.
