Избор Лајчака за специјалног изасланика ЕУ за дијалог Београда и Приштине председник Србије Александар Вучић није могао ни да потврди, ни да демантује, али не сумња да ће свако ко буде посредовао бити под снажним утицајем Берлина. Према речима Стојановића — ако је Лајчак заиста избор Немачке, онда то значи да ће она озбиљније пожурити и интензивирати дијалог.
„Она то може, у ЕУ је једина која може да утиче и на Београд и Приштину, уз Француску, која још нема ту врсту могућности и специфичне тежине као што има Берлин“, рекао је Стојановић за Спутњик.
Ако Лајчака подрже Берлин и Париз — биће противтежа Гренелу
Он подсећа да је Лајчак веома искусан дипломата, да изванредно познаје овај простор и менталитет овдашњих људи, а и да врло добро говори српски.
„Познаје овај вилајет, али долази из земље која нема ту врсту моћи да му сама по себи да ту специфичну тежину. Ако иза њега стану Француска и Немачка, онда би та његова специфична тежина била повећана и то би можда била нека врста противтеже америчком посреднику Ричарду Гренелу, али не превелика“, оценио је Стојановић.
За нашег саговорника је очигледно да је у питању трка између Вашингтона и Брисела и трка са временом.
Такмичење између Вашингтона и Брисела
„Иако они увек говоре да ће на овом питању радити заједно, тешко је у то поверовати. У питању је такмичење на простору који је на неки начин био препуштен ЕУ, али је она показала малокрвност у дијалогу. Ни Федерика Могерини није била формат дипломате који би могао робусније и радикалније да натера Београд и Приштину да у дијалогу буду кооперативнији“, оценио је саговорник Спутњика.
„Када је дијалог због такси постао практично мртав, ЕУ је више пута тражила њихово укидање, али је показала потпуну немоћ да у то убеди Приштину“, констатује он и додаје да су у тај празан простор улетели Американци, који имају далеко јачу карту када је Приштина у питању.
„Да ли ће сада и колико тај утицај Америке превагнути над овим што хоће ЕУ? Она покушава да у новом формату покаже неку врсте амбиције да може да решава политичке проблеме у свом дворишту и предворју, а за то нема много снаге, јер треба усагласити различите интересе и овластити једног јачег емисара“, објашњава Стојановић.
Уз опаску да су Американци доскора имали два изасланика, али да је Метју Палмер потонуо и да више нико о њему не говори, Стојановић каже да је Гренел дипломата типа Ричарда Холбрука.
„То је тип дипломате који спроводи ’булдожер дипломатију‘, иако Гренел није формат једног Холбрука, али је тај тип и има иза себе јаку подршку, лични је изасланик председника Трампа“, подсећа он.
Лајчак и Борељ не би били пристрасни
Стојановић сматра да би избор Лајчака био интересантан и са још једног аспекта — што би после Бореља, бившег шефа дипломатије Шпаније, која не признаје Косово, дошао човек из Словачке, која такође не признаје једнострано проглашену независност јужне српске покрајине.
„То, наравно, не мора да значи никакву њихову пристрасност. Они не одговарају сопственим земљама, него само ономе што се договори у Бриселу, међу 27 чланица“, закључује Стојановић.
Добар познавалац Балкана
Један од разлога зашто би Лајчак могао да буде прави канидат за ту функцију јесте и то што слови за изузетног познаваоца прилика на Балкану, јер је у готово свим земљама овог региона у протеклом периоду обављао неку функцију.
Од 1998. до 2001. године био је шеф кабинета некадашњег словачког министра спољних послова Едуарда Кукана, али и његов помоћник у својству специјалног изасланика за Балкан.
Године 2001. долази у Београд као словачки амбасадор за СРЈ, Албанију и Македонију, а неколико година касније био је и високи представник УН за БиХ.
Одиграо је кључну улогу у надзирању референдума за независност у Црној Гори 21. маја 2006. године, с позиције представника тадашњег шефа спољне политике ЕУ Хавијера Солане.
Каријеру је почео у амабасади Чехословачке у Москви, био је амбасадор у Јапану, а 2016. године је учествовао и у трци за генералног секретара УН.
