Шта је био мотив за доношење одлуке о „пуштању миграната“ ка грчкој граници сазнаће се касније. Тек, за свега три дана однос јавног мњења унутар ЕУ према „мигрантској кризи“ се драстично променио. Чини се, први пут од почетка кризе и бриселске институције реаговале су одлучније.
Кључна реч – инвазија
Зарад контроле спољне границе ЕУ Грчкој је послата помоћ у људству, опреми и техници, опредељено је и 700 милиона евра додатних средстава. Ипак, најважнија промена јесте сасвим нови наратив у иступима бројних јавних делатника, политичара и извештавању медија. Једна од најкоришћенијих речи претходних дана овим поводом је – инвазија!
Позив мигрантима да крену ка „западним капијама“ Турске „пробудио“ је не само Грке и Бугаре у непосредном комшилуку, него и већину осталих европских народа. О мигрантској кризи се говори већ пола деценије, то је значајна предизборна тема на целом Континенту, због ње падају и тешке речи међу политичким противницима, али се, ипак, никада до сада није говорило овако! Није се говорило овим тоном, нису у полемикама толико пута понављани појмови агресија, надирање, најезда, офанзива. Након слика са Лезбоса, прелаза Пазаркуле и са реке Марице, изгледа је значајно сужен простор за „НВО заштитнике људских права“ и понављање приче о „солидарности“.
Мигранти или избеглице
Јер, прво питање које се поставља је: ко су људи који покушавају да уђу у Европу? Мигранти или избеглице?
У Меријам – Вебстер речнику може се пронаћи чак 56 појмова, именица и придева, који стоје у односу синонимије са одредницом мигрант. Између осталог тако се може означити и бегунац, путник, номад, луталица, усељеник, досељеник, придошлица, колониста, прогнаник, избеглица... Ипак, у политичком речнику или дефиницијама међународних организација прави се јасна разлика између различитих категорија лица. Због тога треба избегавати стављање знака једнакости између миграната и избеглица.
Мигранти су особе које се крећу или селе преко међудржавне границе или унутар једне земље без обзира на то да ли је кретање добровољно или изнуђено и без обзира на то који су узроци покрета. Са друге стране, избеглице напуштају државу или се селе унутар државе (у неким објашњењима лица која се селе унутар земље се означавају не као избеглице, већ као „интерно расељена лица“) зато што су животно угрожене због своје расне, етничке, религијске припадности или због припадности некој социјалној групи.
Избеглиштво настаје под принудом, претњама и директним притиском, а миграције су често и добровољне, узроковане увереношћу појединаца да ће им другде бити боље, него у родном крају.
Разлике у односу на 2015. годину
Да би настављали расправу о евентуалним последицама последње фазе мигрантске кризе и могућим контра – реакцијама, неопходно је правити разлику између различитих појмова. Јер, 2015. године европске земље су биле изложене „масовном покрету“ избеглица, углавном из Сирије и Ирака, међу којима је највећи проценат био оних који су утекли пред хордама злогласног ДАЕШ – а. У тим колонама се налазио велики број жена и деце, породица које су заједно одлазиле.
Данас, европске земље су изложене „масовном покрету“ миграната, који долазе из неколико држава, укључујући и Пакистан, Судан, Еритреју, Алжир, Тунис, Сомалију, Бангладеш, које нису у рату (у сваком случају, рата у пуном смислу те речи, као што је у Сирији, у тим земљама нема). У овим новим колонама углавном нема ни жена и деце.
УНХЦР процењује да на територији Турске привремено борави 2,2 милиона појединаца (неки се могу класификовати и као избеглице, већина су мигранти) старосне доби до 24 године, жељних да се домогну „обећаног раја“ званог ЕУ. Чак шест чланица ЕУ има мање становника од тог броја. Успут, број оних који су у Турској је потцењен. Логична претпоставка је - број оних који ће кренути ка Турској ако се понови 2015. година биће још већи.
Све ово треба имати у виду када се говори о солидарности и све оштријим реакцијама европске јавности.
Емил Диркем констатује да су одлике солидарности – разумевање и узајамност. Ако је разумевање постојало током „првог избегличког таласа“, ако је тада било и неке узајамности, онда се данас са великом поузданошћу може рећи да тога – нема.
Према истраживању Еурактива из друге половине 2019. године у Немачкој је „најраспрострањенија брига да мигранти представљају терет за систем социјалног осигурања. Око 71% испитаника сложило се са тим ставом, а добре две трећине такође сматра да постоји ризик од сукоба миграната и немачких грађана.“ Мигранте који су стицајем околности заглавили у Турској нико није звао у Европу, још мање су Европљани спремни да плаћају њихово издржавање, а све чешће их означавају и као претњу.
Преломни моменат
У односу европске јавности према мигрантској кризи ово је, највероватније, преломни моменат. Очигледно је да се очекује вођење политике усмерене ка заштити спољних граница. И очигледно је да се око тога може вршити одређена хомогенизација. Ипак, очигледно је и да у Европи недостаје храбрих политичара. Да ли ће ову прилику за политичко зближавање и давање новог смисла евроинтеграцијама искористити?
Председник„европарламента“ Ђорђо Сасоли потпуно је „промашио тему“ враћајући причу на неопходност промена Даблинског споразума и „редистрибуцију“ оних који траже азил – равномерно у све земље чланице. Овај предлог једноставно неће проћи. Није прошао ни раније, пре последњих дешавања. Поново отварати питање Даблинског споразума значи настављати конфузију и нечињење. А широм Европи видљиво је да се од доносилаца одлука захтева делање, јасна политика и чињење. Било би глупо и неодговорно да то не учине.
Последица нечињења могао би бити потпуни распад ЕУ, пре него што је било ко очекивао и на начин како то нико није очекивао. ЕУ ће или формулисати заједничку политику према мигрантском питању, или је више неће бити.
