Људи су међу ретким врстама које су познате по томе да додирују лице а да тога нису свесне, што доприноси ширењу болести, попут актуалног вируса корона, пише Би-Би-Си, преноси Индекс.хр.
Студије су показале да смо посебно склони додиривању браде и подручја око уста, носа и очију.
Сви додирујемо лице фасцинантном учесталошћу.
Студија из 2015. године, која је проучавала понашање аустралијских студената медицине, показала је да чак ни они нису успели да се одупру том пориву.
Премда би управо студенти медицине требало да су свеснији опасности у односу на остале, студија је показала да су лице додирнули просечно 23 пута у року од једног сата, посебно уста, нос и очи.
Људима и неким приматима не успева да се не додирују по лицу, а то је, чини се, повезано с начином на који смо се развијали.
Механизам смиривања
Понекад је реч о својеврсном механизму смиривања, каже Дачер Келтнер, психолог с калифорнијског универзитета у Берклију.
Нека истраживања су показала да контакт коже на кожу резултира ослобађањем хормона окситоцина, што може допринети смањењу стреса и постизању већег спокоја.
У неким другим ситуацијама несвесно додирујемо лице када кокетирамо или „да бисмо опонашали завесе на позорници, затварајући један чин друштвене драме и отварајући следећи“, каже Келтнер.
Други стручњаци за бихевиоралну науку закључили су да је додиривање лица један од начина на који помажемо у контролисању емоција и распона пажње.
Основно понашање људске врсте
Мартин Грувалд, психолог с немачкога Универзитета у Лајпцигу, каже да је реч о „основном понашању наше врсте“.
„Додиривање лица је ауторегулаторни покрет који обично не служи за комуникацију и често се изводи подсвесно. Такви покрети играју кључну улогу у свим когнитивним и емоционалним процесима и јављају се код свих људи“, појашњава професор, аутор књиге из 2017. године под насловом Хомо Хаптикус: „Зашто не можемо живети без чула додира“.
Но наше очи, нос и уста су врата за продор свакојаких бактерија и вируса у наш организам, што је посебно опасно у доба пандемије вируса корона, који се с особе на особу преноси капљицама из носа или усне шупљине, које отпушта заражени појединац.
Заразити се можемо и додиривањем предмета или површина које су биле изложене вирусу
Група америчких и бразилских научника је 2012. године проучавала понашање насумично одабраних особа у јавним просторима у бразилскоме Флоријанополису и вашингтонској подземној железници. Установили су да су особе које су проучавали, а нису знале да их посматрају, најпре додирнуле јавну површину, а потом нос или уста више од трипут у сат времена.
Мотивација за кориштење маски
За неке здравствене стручњаке склоност додиривању лица требала би резултирати већом мотивацијом за коришћењем маски као заштите против вируса корона.
„Ношење маске може смањити склоност људи да додирују лице, што је велики извор заразе ако изостане одговарајућа хигијена руку“, сматра вирусолог Стивен Грифин са Универзитета у Лидсу.
Шта предузети да бисмо смањили учесталост којом додирујемо лице?
Бихевиорални научник Мајкл Халсворт, професор на Универзитету Колумбија који је радио као саветник за британску владу у време Дејвида Камерона, каже да је савет врло тешко преточити у праксу.
„Казати људима да не раде нешто што се догађа несвесно уобичајен је проблем. Пуно је лакше људима саветовати да чешће перу руке него их навести да ређе додирују лице. Нећете имати успеха ако некоме само кажете ’не чини подсвестан покрет‘.“
И на крају, кад се све зброји и одузме, ништа не може заменити значај редовн прогања руку и додатне бриге о одржавању личне хигијене.
