Њихова студија објављена у академском часопису „Урбан стадиз“ показује да урбана експанзија на периферији градова, која се понекад назива и „проширена урбанизација“, у основи мења просторне односе који обликују начин на који милиони људи живе и комуницирају једни с другима, али и с природом. Притом ствара „нове еколошке нише“ за ширење заразних болести, упозоравају истраживачи, пише „Линколн“, преноси „Кликс“.
Брза урбанизација, посебно у азијским и афричким земљама у развоју, ствара сталне везе између урбаних и руралних средина. Приградска насеља, самоизграђена насеља, избеглички кампови или заједница радника који живе у близини рудника или фабрика вероватно су више него градови извор нових заразних болести, објашњава студија.
То се нарочито односи на болести које прелазе са животиња на човека, јер ће људи и стока бити у контакт с дивљим животињама, што се не догађа у градовима. Места на периферији често су густо насељена и немају здравствену инфраструктуру. Она служе и као канал између града и села, чинећи општинске, регионалне, па чак и националне границе веома порозним.
Сарс и ебола важни су примери епидемија које су настале у тим новим типовима предграђа пре него што су се прошириле по већим градовима. Истраживачи тврде да су оваква места углавном заборављена у академским студијама које су се уместо тога више фокусирале на проблеме у градовима.
Истраживачи су поставили три кључне димензије за разумевање везе између урбанизације и ризика од заразних болести: динамика промена становништва, инфраструктура и управљање. Кажу да су потребна додатна интердисциплинарна истраживања на овим подручјима - посебно сада када се свет бори с пандемијом ковида 19, која се први пут појавила у децембру у Вухану.
Др Крејгтон Конолу, географ на Универзитету у Линколну тврди да економски раст, промена тржишта рада и сукоби покрећу ширење градова и миграције из руралних у урбане средине у земљама у развоју и то невиђеним темпом. Реакција на избијање болести у руралним срединама често је неадекватна и спора, додаје он.
