Победа сигурно не би била могућа без храбрих пилота који су свом снагом полетели на непријатеља са задатком да му задају што јачи ударац.
Совјетски авиони који су срушили Хитлера
Тупољев, Јаковљев, Петљаков, Иљушин, Поликарпов само су неки од конструктора чија ће имена носити авиони који су се супротставили ратном ваздухопловству Немачке — Луфтвафеу.
Представљамо вам десет совјетских авиона који су обележили период Другог светског рата.
„Поликарпов“ И-153
„Поликарпов“ И-153 је совјетски двокрилни ловачки авион који је био у наоружању Црвене армије. Био је најбржи ловачки двокрилац у оперативној употреби било којих ваздушних снага у свету, а исто тако и јединствен међу серијским типовима ловачких авиона двокрилаца по својим увлачећим стајним траповима.
Авион је имао велики успех у Зимском рату 1939―1940. године, да би пред крај ратне употребе 1944. године Совјети ове авионе користили искључиво за директну подршку артиљерије и пешадије.
Са брзином од 430 км/ч и лаким наоружањем, добро се показао приликом немачког напада у јуну 1941. године, где су вештину у управљању авионом показали најбољи совјетски пилоти.
Укупно је произведено око 6.500 примерака ове летелице, у разним варијантама.
„Иљушин“ Ил-2
„Иљушин“ Ил-2 био је један од најзначајнијих совјетских борбених авиона. Као јуришни бомбардер, припада групи авиона који су произведени у највећем броју примерака у светској индустрији ваздухопловства.
Сматра се најбољим јуришним бомбардером Другог светског рата и међу три је авиона на којима је обучено највише пилота.
Почетак производње авиона везује се за 1941, годину, а приви примерци испоручени су исте године. Оперативне јединице добиле су свега 250 авиона.
Са брзином од 450 км/ч и моћним наоружањем, Ил-2 се користио од самог почетка војних операција у Другом светском рату. Авион се одликовао великом поузданошћу и жилавошћу.
Летео је у скоро свим временским условима ― од сурових зима до жарких лета.
Пошто је летео ниско великом брзином, а био и добро оклопљен, имао је мали број непријатеља ― једини достојан противник су му били укопани притивавионски топови 40 мм.
Ил-2 је допринео великим победама у борби против нацизма у Стаљинградској бици, Бици код Курска, па све до Берлина.
Овај авион је направљен у око 36.000 примерака, коришћен је у шест земаља, а најдуже се одржао у Југославији.
„Иљушин“ Ил-4
„Иљушин“ Ил-4, двомоторни совјетски бомбардер са великим долетом и авион који је извршио прво савезничко бомбардовање Берлина, августа месеца 1941. године.
Углавном је коришћен као ноћни бомбардер.
Авион је пројектован 1933. године, а изазов је био направити велики, брзи авион дугог домета и решити бројне техничке проблеме који стоје на том путу. Замишљен је као двомоторни једнокрилац, лаке конструкције са економичним моторима.
Првобитна војна ознака овог авиона је била ДБ-3 (даљински бомбардер) да би након 1940. године добио ознаку Ил-4. Као такав се производи од 1944. године, а направљен је у око 3.500 примерака.
Током Другог светског рата, авиони Ил-4 из састава копненог ваздухопловства направили су преко 220.000 летова и на непријатеља сасули више од два милиона бомби. Посаде су се храбро бориле и у случајевима када шансе нису биле на њиховој страни, тако да су близу 240 пилота, навигатора и стрелаца ових авиона добило орден Хероја Совјетског Савеза, а њих шесторица су овај орден добили чак два пута.
Са брзином од око 450 км/ч, одиграо је велику улогу у ваздухопловству Совјетског Савеза. Летео је како у суровим зимских условима тако и у тропским.
Најбољу карактеристику овом авиону дао је и сам конструктор, рекавши:
„Авион који залази по мраку 1.500 километара у непријатељску позадину мора бити добар авион“.
„Јаковљев“ Јак-3
Јак-3 је једномоторни совјетски ловачки авион који се више везује за период краја Другог светског рата. Развијен је и произвођен под руководством ОКБ „Јаковљев“.
Сама реализација авиона Јак-3 је завршена 1943. године и тако је добијен авион-ловац који ће имати апсолутну власт у ваздушном простору Источног фронта.
Многи га с разлогом сматрају најбољим ловачким авионом Другог светског рата.
У периоду од 1944. до 1945. произведено је око 4.850 примерака овог авиона. Био је у оперативној употреби у ратним ваздухопловствима неколико европских земаља.
Био је у могућности да развије брзину од 655 км/ч, а од наоружања је имао два митраљеза и један топ.
У историју улази 1944. године, као авион који је оборио највећи број немачких авиона.
Колико је добар био у ваздушним окршајима, говори и чињеница да је немачка авијација својим јединицама на источном фронту препоручила „избегавање“ окршаја са овим авионом на висинама мањим од 5.000 метара.
МиГ-3
МиГ-3, авион изведен из авиона МиГ-1, совјетски је ловачки авион конструисан у пројектном бироу Артјома Микојана и Михаила Гурјевича.
Уведен је у употребу 20. децембра 1940. године. Посаду је чинио један пилот, а кретао се брзином од око 640 км/ч.
У време почетка операције „Барбароса“, око 1.200 авиона је испоручено из фабрике на фронт. Авион се добро показао на висинама изнад 5.000 метара, али, како се већина борби на Источном фронту водила на мањим висинама, његове предности нису могле у потпуности да дођу до изражаја.
Од наоружања је имао класично стрељачко наоружање ― митраљез, као и две бомбе од по 100 кг.
МиГ-3 се у неком периоду користио и као извиђач, где је његова велика брзина била врло корисна.
Совјетски летачки ас Александар Покришкин постигао је своје прве победе у ваздуху управо на авиону МиГ-3.
Произведено је укупно 3.300 примерака овог авиона.
„Петљаков“ Пе-2
„Петљаков“ Пе-2 био је двомоторни средњи бомбардер. Активно је коришћен током Другог светског рата. Био је брз, покретан, отпоран и веома ефикасан у дејству ваздух―земља, нарочито при обрушавању у директни циљ на земљи.
Направљен је у веома кратком временском периоду, и број произведених примерака је око 11.000. Производња је почела 1940. године, да би 1941. године почеле и прве испоруке јединицама.
Коришћен је углавном за нападе на мостове, оклопне јединице и бродове.
Због своје окретљивости, брзине, поузданости и доброг наоружања, био је омиљен међу пилотима, којима је омогућавао лакше преживљавање у случају сукоба са непријатељем.
Пе-2 је могао да развије брзину од 580 км/ч. Посада се састојала од пилота, навигатора и артиљерца. Од наоружања је имао два митраљеза 7,62 мм, да би мало касније добио и митраљез на куполи.
Занимљиво је да је сам конструктор авиона Пе-2 Владимир Петљаков авион конструисао док се налазио у затвору.
„Поликарпов“ По-2
„Поликарпов“ По-2 је совјетски двокрилни авион који се користио за обуку и школовање војних пилота Црвене армије. Допунска му је била и војна намена за ограничена борбена дејства, ношење поште, санитет и везу.
Произвођен је у Совјетском Савезу од 1929. до 1953. године, а познат је и по једноставности у производњи, одржавању и оперативној употреби.
Максимална брзина му је била око 150 км/ч, а посаду су чинила два пилота.
Током Другог светског рата коришћен је углавном у ноћним диверзантским ударима ― могао је да лети готово нечујно и да испушта бомбе директно у ровове.
Авион је имао добре маневарске способности, био је једноставан за пилотирање, али се из њега се тешко пуцало будући да је двокрилац.
Велики проблем представљали су му ноћни рефлектори, који су били у стању да засене посаду која је тада често губила оријентацију.
Занимљиво је и то да су неке јединице овог авиона биле познате по чистој женској посади. Немци су овој јединици коју су чиниле углавном жене дали надимак „Ноћне вештице“.
Авион је направљен у неколико верзија, од лаког бомбардера који носи бомбу од 350 кг, до верзије која је служила за ратну пропаганду и била опремљена звучницима велике снаге.
„Поликарпов“ И-16
Један од најважнијих совјетских авиона из периода Другог светског рата био је ловачки авион „Поликарпов“ И-16. Први лет овог авиона изведен је децембра месеца 1933. године.
И-16 је био ловац малих димензија и одличне покретљивости, брзине пењања и обрушавања. Поседовао је митраљезе брзине гађања 1.800 метака у минуту, који су били веома ефикасни за тадашње авионе лаке индустрије.
Први ратни сукоб имао је за време грађанског рата у Шпанији, где се истакао у борбама.
До појаве авиона Месершмит Бф-109Б, нацисти нису имали ниједан авион који би се по брзини могао мерити са авионом И-16.
Касније верзије авиона су добиле јаче моторе и боље наоружање, али је у време напада Немаца на СССР 1941. године, авион већ делимично застарео. Упркос томе, велики проценат ваздушне флоте СССР-а и су чинили ловци И-16, па су самим тим поднели и главни терет ваздушних борби са Немцима.
„Тупољев“ Ту-2
„Тупољев“ Ту-2 је двомоторни средње тешки тактички бомбардер на клипно-елисни погон, који је пројектован уочи напада Немачке на СССР. Имао је велику брзину и направљен је да оспори немачки авион „Јункерс“ Ју-88.
Поред бомбардера овог типа, развијени су и ловац-пресретач, извиђач и торпедоносац.
Први лет овог авиона одржан је јануара месеца 1941. године.
Ту-2 је био потпуно металне конструкције са два клипно-елисна ваздухом хлађена радијална мотора. Показао се као јако добар авион, па није ни чудо што је имао широку примену, а тиме и велики број варијанти.
Произведено је око 2.500 примерака овог авиона.
Максимална брзина му је била 550 км/ч, док му је плафон лета био 9.000 метара.
Од наоружања је имао типично стрељачко, три митраљеза и два топа на крилима за нападно дејство. Носио је бомбе од 2.270 кг до 3.000 кг у трупу.
Авион се показао као поуздан, изузетно популаран и без потреба за модификацијама у току његове оперативне употребе.
Иако је кратко служио у Совјетском Савезу, сама корист овог бомбардера осетила се у завршним операцијама, пред крај Другог светског рата.
„Тупољев“ АНТ-6
Совјетски тешки четворомоторни бомбардер из периода самог почетка Другог светског рата „Тупољев“ АНТ-6 произвођен је у три различите и стално побољшаване верзије.
Први лет прототипа изведен је 1930. године, а у серијску производњу улази 1932. године. Тако је авион у току свога века стално усавршаван. Постојале су три основне, а укупно десет варијанти овог авиона.
По својим карактеристикама АНТ-6 представља први стратешки авион на свету у правом смислу те речи, а конструисан је тако да се лако може раставити у подсклопове и превозити железницом.
Авион је произведен у 800 примерака. У зависности од намене и године производње, ови авиони су имали осам или шест чланова посаде.
Користио се како за војне тако и за цивилне потребе. У војсци се користио у стратешкој и поморској авијацији као тешки бомбардер, за превоз падобранаца, за извиђање и патролирање. Могао је да превози и лаке тенкове, а служио је и као летећа цистерна за допуну горива у ваздуху.
У току Другог светског рата, коришћен је углавном као ноћни бомбардер и тако је учествовао у свим великим биткама на простору Совјетског Савеза ― показао се током Битке код Смоленска, Битке за Москву, Стаљинградске битке, опсаде Лењинграда као и Курске битке.
Данас не постоји ниједан сачуван примерак овог авиона.
75 година од Велике победе
Свет 2020. године обележава 75. годишњицу победе над фашизмом и капитулације нацистичке Немачке.
У оквиру пројекта „75 година од Велике победе“, Спутњик вам представља ексклузивне материјале о Другом светском и Великом отаџбинском рату. Сазнајте све о највећим биткама и херојима Другог светског рата, читајте сведочења преживелих, коментаре стручњака, погледајте документе које је декласификовало руско Министарство одбране, архивске фотографије и видео-снимке.
Погледајте још:
► Инфографика: Тешки митраљез ДШК 1938.
► Инфографика: Аутомат Шпагин ППш-41
