Ванредно стање је укинуто, али то је тек први корак на путу ка животу који смо водили пре пандемије корона вируса, која и даље траје. Борба са невидљивим непријатељем узела је свој данак, психолози тврде да су људи претрпели велики стрес, али и да ће се ствари постепено враћати у нормалу.
Ванредне мере – стресније од короне
Психолог и управник Института за психологију Ивана Степановић Илић рекла је за Спутњик да је стрес махом потекао од сазнања да се суочавамо с нечим што је непознато и страшно, јер лека нема, а последице могу да буду фаталне. То, природно, изазива страх.
Истог мишљења је и Бојана Шкорић, психотерапеут и оснивач удружења „Интроспектив“, која је указала на то да су други изазивач стреса ванредне мере, које су грађане избациле из свакодневног колосека и проузроковале велике економске последице.
Због свега тога, Шкорић тврди да ће ситуација са корона вирусом и даље бити актуелна у нашој свести и да ћемо је и даље психолошки обрађивати. Иако треба да се радујемо што је дошло до попуштања мера, она напомиње да је неопходно да будемо опрезни.
„Корона вирус никада неће постати прошлост и зато треба да му се прилагодимо - физички кроз заштитне мере, а психолошки тако што ћемо гледати колико можемо да будемо опрезни и да тај вирус не схватимо као радиоактивну материју која доводи до уништења, већ да заузмемо рационалан став“, истакла је Шкорић и напоменула да је сада главни задатак адекватно постављање према ситуацији.
Она нам је предочила и да је група професора са одсека психологије Филозофског факултета у Новом Саду спровела истраживање о томе како је корона вирус утицао на грађане, које је показало да је за људе прилагођавање на ванредне мере било стресније од идеје да могу да се заразе.
Лоша комуникација са грађанима
Осврћући се потенцијалне фаталне последице вируса корона, Степановић Илић сматра да су старије особе биле посебно уплашене, јер је чињеница да вирус посебно утиче на старију популацију била међу првим открићима о невидљивом непријатељу.
Она указала и на то да су грађани страховали и због неповерења у здравствени систем и појединих контрадикторности у изјавама надлежних о понашању за време епидемије.
„Сада опет имамо ситуацију која нам је непозната. Мислим да је један од проблема, везан за контекст у ком живимо, и то што смо одједном из мера које су биле врло ригидне направили нагли прелаз. Мислим да нека врста припреме за то није добро одрађена, да је то могло другачије да се искомуницира и да се направи прелаз“, сматра Степановић Илић.
Наша саговорница напомиње да и даље не постоје поуздани научни докази о томе да ли ће се и у којој мери епидемија вратити, што код људи може да изазове додатни стрес, иако је многима лакнуло због попуштања мера.
Дуготрајно враћање у нормалу
На питање шта је кључно за повратак у нормалу, Шкорић одговара да је најбитније да препознамо шта нам је недостајало током ванредног стања и да управо то почнемо поново да радимо, али постепено и уз поштовање свих прописаних мера.
„Да препознамо да је негде постојала фрустрација и непријатност и да сада, не могу да кажем надокнадимо, али имамо прилику да то остваримо. На тај начин ретроактивно можемо да превазиђемо то да заиста није било другог избора“, сматра Шкорић и додаје да нико не зна када ће се тачно живот потпуно вратити у нормалу, јер ситуација са короном ни са чим не може да се упореди.
Степановић Илић тврди да повратак на старо неће бити лак и брз, јер и даље постоје рестриктивне мере, али се слаже да их се треба придржавати још неко време, упркос томе што су блиски контакти карактеристични за нашу културу.
„Треба да створимо неку врсту нове нормалности, док не будемо сигурни да смо безбедни. Некако ћемо морати да, из дана у дан, учимо да живимо с тим вирусом и како да се понашамо да бисмо заштитили себе и друге“, сматра Степановић Илић.
Психолошка отпорност на други талас
Уколико нам епидемија не запрети поново на јесен, Степановић Илић оцењује да би се ствари вратиле на старо у наредних неколико месеци, али ако се вирус опет појави, она тврди да ће то знатно отежати тај процес.
Ипак, она сматра да би људи, у том случају, били под мањим стресом него сада, јер су већ искусили први талас. Дуготрајније последице стреса могли би да осете они који су, због кризе, остали без посла.
Са њом је сагласна Шкорић, која каже да су људи свесни да други талас може да се догоди, што показује да смо створили одређену психолошку отпорност на такве догађаје.
„Наравно да нико од нас то не жели. Ипак, уколико се деси, ми већ знамо да ће живот наставити да функционише, са измењеним навикама и измењеном рутином, али ће наставити да постоји. Више нас неће паралисати, шокирати и оставити у огромној неверици“, закључује Шкорић.
