Овако се за Спутњик, пола метафорично, а пола у збиљи, историчар Милош Kовић осврће на актуелну кризу у Црној Гори. Коментаришући најаву црногорског председника Мила Ђукановића да ће радити на формирању православне цркве националних Црногораца, наш саговорник истиче:
До сада је било да цркве оснивају пророци, свеци, владике, а сада је то пожелео један апартчик, који је напустио све оно у шта је некада веровао.
Од Ловћена до Острога — отимање имовине СПЦ
Kовић каже да је Ђукановић напустио своје претке и нашао нове господаре, те да му је остало још само средство присиле, полиција и оно што често називамо нарко-картели:
„Не верујем да је у Црној Гори случајно пуштена песма Марка Перковића Томпсона на Дан победе над фашизмом. Ђукановић је савладао реторику људских права, али су то само фразе иза којих нема ничега. Он је све више изолован и зато прети, хапси, његова полиција туче децу. Са хапшењем владике Јоаникија и осам свештеника повукли су један веома лош потез.“
Kовић каже да се поставља питање на који начин ће потомство да суди о Ђукановићевом прогону српског народа. Додаје да садашњи црногорски председник не зна шта је црква и да повлачи не само антисрпске, већ и антихришћанске потезе.
„Ово је прогон хришћанске цркве, јер су литије имале хришћански смисао. Занимљиво је и како Запад веома лако нађе партнере који гоне хришћанство. Ђукановић не поставља питање шта је отето СПЦ 1945. године, него тражи остатке остатака“, нагласио је Kовић.
Ирационална мржња према свему српском
Ми се и данас, каже наш саговорник, питамо одакле иде та ирационална мржња према свему српском, истовремено дајући и одговор да можемо да је нађемо само у делима Савића Марковића Штедимлије и Секуле Дрљевића.
„Стихови Секуле Дрљевића су узети за званичну химну Црне Горе, а поента је да та држава нема ништа са Његошем и Светим Петром Цетињским. Налази се на истом географском простору, али не дели вредности косовског завета, спремности на жртву и супротстављању сили. То што ради Ђукановић, јесте похвала клањања сили и све поруке које он шаље, за њега су само партија шаха — обарање руке са Српском православном црквом“, сматра професор Kовић. Бахатост и ароганција црногорског председника у овом тренутку долазе од подршке западних сила, додаје он.
Може ли црква сама да одбрани православље?
Свештенство СПЦ је тренутно бастион одбране и српства и православља, али је питање колико дуго ће моћи да делују и да ли то треба без политичара. Професор Филозофског факултета каже да свако треба да ради свој посао.
„Не може се од цркве очекивати да ради нешто што није у њеном домену, али је чињеница да је црква у срцу српског националног идентитета који се од Доситеја и Вука колебао између језичког национализма и нечег што је заветно и светосавско, светолазаревско предање чије је средиште у цркви. Оно што смо видели у литијама, као и заклетва владики Јоаникију у Беранама представљају повратак заветним и древним идејама и то је огромна снага. Масарик је лепо рекао да су народ и појединац који верују — непобедиви“, подсетио је наш саговорник. Нашу цркву су многи гонили и владике нам убијали, додаје Kовић, али је нико није победио, јер је кључна одлучност и спремност на жртву.
Он констатује да црква не може сама и потребна јој је подршка, пре свега, из Београда. Невоља је што власт у Црној Гори не жели да коегзистира са црквом и ова хапшења показују да они само желе да изазову сукобе, док црква смирује.
„Ако до сукоба дође, онда су ровови ископани и линија је повучена, а све са циљем да би се одвојило српско од црногорског. Припадници владајуће странке у Црног Гори се спремају за наредне изборе, размишљају унапред и за њих је ово партија шаха. Знају, такође, да се народ ослободио њихове владавине страхом, која им је сада поново неопходна, јер су изоловани иако имају подршку запада.“
Бесмислена фраза да црква не треба да се бави политиком
Веома је битно, каже професор Kовић, да кругови око СПЦ размисле како ту огромну енергију артикулисати у политичку вољу.
„Мислим да би српска опозиција у Црној Гори прихватила све савете свештенства и зато је прво и најважније да се заборави бесмислена фраза да црква не би требало да се бави политиком. Да се она није бавила политиком, ничег око нас не би било, она је мењала државу онда када смо ми изгубили наше српске средњовековне државе. Наше владике и патријарси су били световне и духовне старешине, а у Црној Гори је тако било све до Његошеве смрти. Иако је то традицијска теократија, то не значи да она треба да се врати“, сматра он. На изборима који се у Црној Гори ближе, потребно је артикулисати слободу која се осетила на улицама скоро свих градова у политичку вољу и сачувати ту већину грађана која ће гласати по својој савести, а не по страху.
Kовић сматра да актуелна црногорска власт неће тако олако стати, ићи ће у конфронтацију и стално ће пред нама бити исто питање — „како одговорити на мржњу“ — да ли истом мером или уједињавањем људи. Очигледно је, наглашава он, да је црква одабрала пут смиривања, а то је пут литија које су обнова српске идеје, која у свом корену има хришћански етос, толерантност, инклузивност и човекољубивост .
Прочитајте још:
